Šta je uzrok većine emocionalnih problema?

childhoodtrauma1

Uzrok većine psiholoških, emocionalnih problema je u traumi. Zaglavljenost u traumi dovodi do javljanja i upornog istrajavanja negativnih simptoma traume kao što su: anksioznost, depresija, očaj, bes, bespomoćnost, povređenost, patološka posesivnost, osećaj krivice i sl. Sva ova osećanja na nivou intelekta praćena su negativnim uverenjima kao što su: Ja nisam vredan, Život je besmislen, Nikada se neću promeniti, Niko me neće voleti i sl.

Treba naglasti da navedene negativne emocije kao i negativna uverenja su samo simptomi traume, odnosno pokazatelji da je trauma još uvek tu u nama, da je još uvek aktivirana i da značajno utiče na našu percepciju sebe, drugih ljudi, života i sveta uopšte.

Šta je trauma?

Trauma je doživljaj poraza, subjektivni doživaljaj koji uključuje istovremeni doživljaj da smo ugroženi (životno, emocionalno ili fizički) i doživljaj da povodom toga ništa ne možemo da uradimo, da ne možemo da se spasimo, da ne možemo da pobegnemo ili izbegnemo situaciju koja nas ugrožava. Prosto rečeno, trauma je situacija u kojoj doživljavamo da nam preti opasnost i u kojoj procenjujemo (tačno ili netačno) da nemamo resurse (kapacitete) da se zaštitimo. Trauma može biti situacija koja nam se lično događa ali trauma može nastati i posmatranjem drugih osoba koje preživljavaju traumu. Posmatranje osoba koje doživljavaju traumu može biti traumatično i za posmatrača naročito ako se on ili ona identifikuje (oseća sličnost ili bliskost) sa osobom koja proživljava traumu.

Velike i male traume

Većina ljudi misli da trauma nužno podrazumeva proživljavanje nekog ekstremno lošeg i ekstremno intenzivnog iskustva kao što je na primer silovanje, rat, prirodne poplave i sl. Pored ovakvih intenzivnih trauma postoje i mnoge male traume koje osobu takođe parališu i oštećuju kao i velike traume. Traumtične situacije mogu biti na primer, saobraćjna nesreća, situacije koje predstavljaju separaciju od voljenih osoba, promenu sredine, sve vrste emocionalnog, fizičkog i seksualnog zlostavljanja, zastrašivanje i maltretiranje na poslu itd.

Kako trauma utiče na psihu?

Trauma se uvek javlja u nekom specifičnom kontekstu, u nekoj konkretnoj situaciji i u određenom vremenskom trenutnku. Sve traume koje smo preživeli a nismo ih se oslobodili ostaju u našoj memoriji i utiču na nas kao da se dešavaju sada i ovde. Kada god se nađemo u kontekstu koji podseća na traumu nekim svojim karakteristikama dolazi do aktivacije traume. Kada se trauma aktivira javljaju se neprijatni simptomi, pre svega negativne emocije (anksioznost, depresija, bes itd.) i telesne reakcije (naprezanje, grčenje, želja da se pobegne, otupelost i sl.).

U momentu kada osoba prvi put doživljava traumu, ona doživljava šok jer po pravilu traumatska situacija se javilja neočekivano. U momentu šoka osoba obično ne oseća intenzivne emocije, nije svesna svojih telesnih reakcija i misli. Simptomi traume počinju da se manifestuju tek kada osoba izađe iz šoka a to je nakon određenog vremena koje je osoba provela na sigurnom, van situacije u kojoj je doživela traumu.

Dobar primer je vojnik koji se vratio sa ratišta, i sada u bezbednoj sredini on oseća simptome traume (trza se na zvukove, ima noćne more, anksiozan je, depresivan, povlači se od ljudi itd.). Trauma koja nije razrešena se iznova i iznova aktivira u svim situacijama koje podsećaju na traumu. Šta je to što osobu podseća na traumu? Osobu aktivira svaka situacija koja ili podseća na originalnu traumu ili je to situacija za koju osoba ima doživljaj da je u njoj zarobljena, uhvaćena u klopku, situacije iz koje neće moći da pobegne ili neće moći da se odbrani (na primer: zatvoreni prostori kao što su bioskop, autobus, lift, avion ili otvoreni prostori kao što su trgovi, ulice, udaljenost od sigurnog mesta itd.).

Osoba koja je doživela traumu a nije je razrešila hronično pati od simptoma traume. Najčešći emocionalni simptomi traume su anksioznost i depresivnost. Ovi simptomi su pokazatelji da je trauma još aktivna, da nije razrešena i da osoba ulaže jake napore da supresuje traumatski doživljaj. Anksioznost i depresija su pokazatelji da je supresija neuspešna, neodrživa na duže staze. Kada osoba ne može više da podnosi anksioznost ili depresiju on ili ona često uzimaju neke supstance koji pojačavaju supresiju traume i njenih neprijatih simptoma. Osoba može posegnuti za alkoholom, drogama, cigaretama, antidepresivima, sedativima itd.

Zašto trauma tako uporno istrajava i stvara nam neprijatne simptome?

Čak i kada se trauma odigrala dvadeset ili trideset godina pre sadašnjeg trenutka. Kako je moguće da i posle tako dugo perioda trauma utiče na nas sada i ovde? Razlog za to je što je trauma upisana u telu, odnosno u memoriji koja podrazumeva neke telesne reakcije koje se aktiviraju u traumi. Te telesne reakcije su instinkti preživljavanja. Sve životinje (pa i ljudi) imaju instinkte preživljavanja koji su veoma snažni i koji se aktiviraju u situacijama preživljavanja, odnosno opasnosti, odnosno traume. Trauma ne može da postoji bez aktivacije instikata preživljavanja. Ti instikti služe da nas sačuvaju u opasnoj situaciji i omoguće nam da preživimo opasnost. Sigurnost, bezbednost je vrhunski prioritet za naš organizam.

Problem nastaje kada ostanemo zaglavljeni u instiktima koji su se aktivirali. Traumtska situacija je prošla, mi smo preživeli ali instinkti su ostali i dalje aktivirani i telo se ponaša kao da je opasnost još uvek tu. Aktivirani instinkti stvaraju simptome.

Naše telo očekuje da otpustimo traumu, da je razrešimo. Većina ljudi nije u stanju da prirodno, spotano optusti traumu već nekako po automatizmu počinje da se bori sa neprijatnim simptomima traume, nastoji da ih supresuje, pobedi, eliminše. To nije moguće jer se simptomi nikada ne mogu supresovati do kraja. Zbog toga se javlja anksioznost i i/ili depresija kao signal da je supresija neodrživa. Onda osoba pokušava da supresuje i anksioznost i posledično tome anksioznost se pojačava. Tada osoba može pribeći lekovima, alkoholu ili drogama.

Supresija održava traumu i njene štetne posledice

Dokle god supresujemo traumu i njene simptome mi zapravo ne možemo se osloboditi traume. Ostajemo zarobljeni u traumi i njenim simptomima. To utiče na naš doživljaj sebe, drugih i sveta u kojem živimo. Mogu se razviti i sekundarni negativni simptomi podvodom toga stanja, to je najčešće neki vid depresivnosti.

Da li možemo trajno pročistiti traumu i njene simptome?

Možemo, sada postoji tehnologija koja nam to omogućava. Da bismo pročistili traumu osoba mora prvo da pristane na to, da svojom voljom odluči da želi da se osolobodi traume i njenih simptoma i preuzme odgovornost za svoja osećanja i promene koje će nastati. Kada osoba to učini spremna je za proces.

Kako izgleda proces pročišćenje traume?

Proces čićenja traume ne podrazumeva razgovor o traumi niti ponovno proživljavanje traume. Razgovaranje o traumi može trajati godinama bez ikakvog rezultata, isto važi i za ponovno proživljavanje emocija koje su samo simptom traume. Proces pročišćenja traume podrazumeva da osoba doživi neki od simptoma traume i preko njih aktivira traumu. To ne znači da će osoba ponovo proživljavati celopkupno traumatsko iskustvo, to nije terapijski i ne daje željene rezultate. Kada osoba aktivira traumu ona aktivira i instinkte preživljavanja koji su u njenoj osnovi. Kada se instinkti aktiviraju mi ih možemo isključiti, deaktivirati. Kada isključimo instinkte, svi simptomi traume trajno nestaju, kao i svi prateći telesni simptomi.

Kako znamo da je trauma deaktivirana, pročišćena?

Kada se trauma deaktivira, osoba nije u stanju da ponovo aktivira tu traumu. Osoba kada ponovo zamisli  traumatsku situaciju ili se nađe u sličnoj situaciji ne oseća povodom nje ništa, često nije u stanju ni da se seti traume, nje jednostavno više nema. Kada se trauma pročisti trajno nestaju svi negativni simptomi koje je ona stvarala.

U jednoj seansi možmo pročistiti jednu ili više trauma odjednom. Kada pročistimo ključne traume osoba ne samo da više nema šta da supresuje (dakle ne oseća više anksioznost ili depresivnost) nego ima pristup određenim stanjima koja su prethodno bili blokirani traumom. Ta prirodna stanja nazivamo resursima. Resursi su ljubav, samoljubav, sloboda, osećaj sopstvenih granica, sigurnost itd. Pristup resursima biva odblokiran kada je trauma deaktivirana.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspisiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Vaš Psiholog
Vaš Psiholog

3 komentara na: “Šta je uzrok većine emocionalnih problema?

  1. mario says:

    Odlican poticajan tekst. Pitanje : da li je moguce putem skypea rijesiti neku traumu nego negativno iskustvo jer nisam u mogucnosti da dodjem u beograd ?

  2. Shone says:

    Uzrok vecine emocionalnih problema je covekova zavisnost od drugog ljudskog bica. Potreba da te neko prihvati, voli, postuje, zeli, da ti kazu da si divan, super, dobar, lep, najbolji,… taj nas ego koji mora biti hranjen. Sva losa emocionalna stanja kao i sva zla na ovom svetu uzrokovana su tom potrebom u nasoj psihi.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *