Depersonalizacija kao simptom paničnog napada

Napade panike karakterišu iznenadni i intenzivni fiziološki simptomi kao što su ubrzano lupanje srca, ubrzano plitko disanje i stezanje u grudom košu, preznojavanje, kao i blaga vrtoglavica, trnjenje udova i zujanje u ušima usled hiperventilacije.  Ovako intenzivne simptome osobe koje doživljavaju panični napad su sklone da interpretira kao ugrožavajuće za sopstveni život i zdravlje te zaključuju da upravo doživljavaju srčani/moždani udar, gušenje, gube kontrolu nad sopstvenim razumom i sl. Ovo tumačenje je potpuno pogrešno ali na neki način opravdano. Naime, osobe koje nemaju nikakve informacije o tome kako bi trebao da izgleda panični napad, npr. nisu imale nikog u svojoj okolini ko je doživeo panični napad ili nikada nisu pročitale/čule nešto o ovom fenomenu će logično zaključivati na ovaj način. Postoji mali broj onih koji će prvi iznenadni panični napad protumačiti kao „pad pritiska“ ili „pad šećera“, pa će ih ovakvo tumačenje dalje zaštiti od ulaženja u začarani krug nastajanja paničnog poremećaja: pogrešna interpretacija-pojačan strah- novi panični napad. Pored navedenih simptoma osobe koje doživljavaju panične napade izveštavaju da imaju osećaj kao da su odvojene od sopstvenih misli ili tela i kao da gube svest o sebi. Ovaj simptom se naziva depersonalizacija i karakterističan je za jače panične napade u okviru paničnog poremećaja ali se može javiti i u okviru drugih anksioznih poremećaja.

Šta se dešava tokom osećaja depersonalizacije?

Osećaj depersonalizacije je sasvim bezopasan, to je uobičajeni fenomen koji se javlja kod većine ljudi posebno u stresnim situacijama. Šta se zapravo dešava? Kao što je navedeno tokom paničnog napada dolazi do iznenadne i intenzivne „mešavine“ različitih fizioloških reakcija, osoba biva preplavljena ovim reakcijama, njena pažnja se potpuno usmerava na to šta se dešava u organizmu pri čemu sve jače doživljava date reakcije i prestaje da bude svesna okoline. Na kratko, racionalni deo biva zamaskiran intenzivnom emocijom straha pa osoba nije u stanju da donosi logicne zaključke. Dodatno, tumačenje date situacije kao „odvajanja“ od sebe ili svesti dalje kod osobe stvara pojačani strah koji je održava u paničnom stanju. Posledično osoba zaključuje da je ovo siguran znak da „ludi“ što dalje može prouzrokovati strah od „ludila“.

Šta činiti sa osećajem depersonalizacije?

Osećaj depersonalizacije je precenjen, to je samo „kao da“ osećaj koji je potpuno bezopasan (dakle, kao da sam odvojen od svog razuma/tela ali to zapravo nije tačno) prema tome samo ga treba registrovati kao prolazno stanje i simptom paničnog napada  i sačekati da prođe. Takođe, kako bi se ublažili ovaj i ostali simptomi paničnog napada ukoliko je on preintenzivan dovoljno je produbiti i usporiti disanje (upoznajte se s tehnikom abdominalnog disanja). Treće, jednostavno promenite fokus od unutra ka spolja, od fokusa na sopstvene unutrašnje senzacije na događaje koji se dešavaju spolja, osvrnite se oko sebe, opišite kako izgleda okolina, šta se sve nalazi u njoj, ako ste sa nekom osobom započnite razgovor i fokusirajte se na njegov sadržaj. Bitno je da ostanete uporni i ne obraćate pažnju na sopstvene senzacije jer apsolutno ništa se ne može dogoditi sa vama i vašim zdravim razumom.

Mr Sanja Marjanović

dipl.psiholog

kontakt: 064/64 93 417

vaspsihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Profile photo of Vaš Psiholog
Vaš Psiholog

11 komentara na: “Depersonalizacija kao simptom paničnog napada

  1. Pingback: PSIHOBRLOG PREPORUČUJE 31/03/2015 | PsihoBrlog

  2. Stefan says:

    A da li se moze umreti od napada panike? Usled ubrzanog rada srca i ostalih simptoma, ili napada traje prekratko da bi se to dogodilo??

    A drugo, zasto bi zdravo srce stalo od straha, a ne stane od neke teze fizicke aktivnosti, puls tj. broj otkucaja je identican ???

  3. Pingback: Šta je to egzistencijalna anksioznost? | Vaš psiholog

  4. Marijana says:

    Interezuje me da li je depersonaljzacija i derealizacija nesto sto je prolazno ukoliko se adekvatno tretira psihotetapijom?
    Ja se borim sa tim od niza panicnih napada koji su se dogodili pre oko tri meseca.
    Zelela bih da znam da li je prevazilazenje moguce i u koliko vremena je potrebno za oporavak?
    Koji je najbolji pristup resavanju ovog problema?

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana Marijana, depersonalizacija i derealizacija su simptomi panicnih napada,to je zapravo samo pogresna interpretacija stanja u kome se osoba nalazi „kao da nista oko mene nije realno“, „kao da nisam u svom telu“. U psihoterapiji (kognitivno-bihejvioralnoj) se radi sa ovimm i slicnim pogresnim interpretacijama, vreme za oporavak je individualna stvar i zavisi od slozenosti problema i pridrzavanja terapijsih instrukcija . Ukoliko ste u mogucnosti mozete nam se javiti kako bismo mogli adekvatnije da Vam pomognemo. Srdacno, Sanja Marjanovic dipl.psiholog-master

  5. nervozna says:

    Dali depersonalozacija može da traje toliko dugo da se poludi. Molim vas recite koji je period koji je potreban da se depersonalizacija izliječiti i kakav je to onda osjecas..ustanes i opet si svoj ili ?. Ne razumijem prevazilazenje depersonalizacije. Strašan osjećaj koji vi opisujete tako neopassan. Hvala

  6. Sandra says:

    U okviru kojih anksioznih poremecaja se javljaju depersonalizacija i derealizacija? Po meni ova dva osecaja su poprilicno iscrpljujuca

  7. Nadja says:

    Moji problemi au poceli prije 8 mjeseci. Prije godinu dana sam izgubila dragu osobu (djeda), u tom trenutku mi to jeste bio veliki sok, ali smatram sebe kao realnu osobu i shvatam da nema nazad i da je takav zivot. Takodje od malena u uzoj porodici svakodnevno postoje tenzije, ali nikad nije bilo nesto jako ozbiljno. Imam stvarno dobar zivot, krov nad glavom, dovoljno hrane, imam sta obuci, nije mi nikad hladno, cak i vezu sa osobom kojoj potpuno volim i vjerujem. Imam sve sto je potrebno za normalan i srecan zivot, a imam anksioznost. Svaki dan je sve gore. Borim se s njom, ali nece nikako da potpuno prestane. Gubim glas cesto, sto me najvise nervira jer je to onaj dio koji druge osobe mogu da primjete. Nikako mi nije jasno zasto se to meni desava i stalno mislim da ima neki fizicki simptom, ali nalazi kazu da je sve u redu. Pokusavam o svemu razmisljati normalno, ne opterecivati se sa svim jer je zivot jedan, ali opet iz cista mira me krene stezati u prsima i gotovo sam nesposobna da bilo sta radim osim da lezim u krevetu i trpim, borim se. Imam 18 godina i zelim samo da osjecam srecu. Ne zelim kad hodam da gubim osjecaj u nogama i rukama, ne zelim da osjecam kako nisam potpuni prisutna u prostoru, ne zelim da i dalje gubim glas (propadanje glasa na trenutke kao da pluca ne prime dovoljno vazduha), zelim da i moje tijelo shvati da ima sve razloge da bude srecno kao sto i sama znam. Nisam koristila lijekove, doktorica mi nije nista rekla za psihologa samo da je to normalna anksioznost za moje godine, ali je ovo iz dana u dan gore i znam da ne smije biti ovako. Izvinite na dugackom tekstu, ali kad covjek pocne gubiti svoje ja, svasta radi da se vrati sebi.

  8. Iva says:

    Ne pomaže nijedna tehnika za smirenje osim leka za umirenje i razgovor i boravak u prostoriji sa nekom osobom, radi skretanja misli, ali bez leka nema olakšanja, nažalost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *