Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

Svi ljudi žele da upravljaju svojim osećanjima i mislima. Svi mi želimo da imamo kontrolu, naročito nad negativnim osećanjima (kao što su: anksioznost, povređenost, bes, krivica i sl.) i negativnim mislima koje su sastavni deo tih osećanja. Svako osećanje se manifestuje istovremeno na tri nivoa: na telesnom nivou (telesne senzacije), na emocionalnom nivou (uzbuđenje, reč emocija vodi poreklo od latinske reči emovere što znači uzbuđenje), i mentalnom nivou kao misli (mentalne slike, fantazije, unutrašnji govor).

Misli i osećanja su nerazdvojni. Mi pravimo razliku između misli i osećanja samo u svrhu preciznijeg razumevanja tih mentalnih fenomena ali suštinski misli i osećanju su jedno. Misli mogu postojati kao poseban fenomen u smislu što postoje misli koje nisu emocionalno nabijene, misli koje ne dovode do emocionalnih reakcija i takve misli nazivamo hladne kognicije. Misli koje dovode do osećanja nazivamo vruće kognicije.

Zašto su neke misli hladne a neke vruće, odnosno emocionalno nabijene?

Da li će neka misao izazivati emocionalnu reakciju zavisi od predmeta tih misli. Misli koje izazivaju emocije su one koje se odnose na nešto što je nama (egu, selfu) od velikog značaja.

Ne postoje osećanja bez misli, svako osećanje je definisano nekom procenom, evaluacijom, mišlju, odnosno značenjem. Naša osećanja su naše reakcije na ta značenja koja pridajemo svetu i onome što opažamo. Ta značenja su uglavnom određena utiscima iz naše prošlosti (utiscima i zaključcima o situacijama koje su po značenju bile iste ili slične aktuelnoj), načinom na koji smo nekada opažali, tumačili i doživljavali pojave oko nas. Mi uvek reagujemo emocionalno samo na one pojave koje procenjujemo kao nama važne, a to su oni događaji za koje procenjujemo da će nam doneti dobro ili će nas ugroziti. Dakle, reagujemo na stumuluse koji su percipirani kao nagrada ili kazna (pretnja).

Šta pokreće naša osećanja?

Emocionalni stimulus (okidač za emocionalnu reakciju) može dolaziti spolja ali može dolaziti iz nas samih. Spoljšnji stimulusi su na primer neki događaji, ponašanja drugih osoba, promene u sredini i sl. Unutrašnji stimulusi (okidači) mogu biti misli, telesne senzacije, druga osećanja. Kao što ljudi mogu misliti o svojim mislima (metakognicija) isto tako mogu i emocionalno reagovati na svoje emocije (metaemocije, na primer strah od straha, ljutnja na sebe povodom straha, stid povodom tuge i sl.).

Šta otežava kontrolu emocija?

Glavni razlog zašto se mogu javiti poteškoće u upravljanju vlastitim emocijama jeste činjenica da su emocije u najvećem broju slučajeva automatski (podsvesni) a ne svesni i promišljeni odgovori na stimuluse koji dolaze iz sredine ili nas samih. Dakle, u najvećem broju slučajava emocionalna reakcija prethodi svesnoj reprezentaciji (svesnom tumačenju) te emocije. Na primer, prvo osetimo da su nam neki mišići u telu stegnuli, da imamo neki neprijatan doživljaj u stomaku i da nismo u stanju da duboko udahnemo (telesne senzacije) pa tek posle toga postajemo svesni da je reč o strahu koji je praćen i nekim strašnim mislima.

To što su većina emocionalnih reakcija automatske (podsvesne) je u istovreme i dobro i loše, i korisno i štetno za nas. Dobro je zato što to ima adaptivnu svrhu i čuva našu bezbednost. Na primer, ako smo u prošlosti naučili da je neka situacija opasna (ugrožavajuća) za nas je dobro da naš organizam bude mobilisan i odmah spreman da pobegne ili se bori sa tom opasnošću. U takvim situacijama potrebno je reagovati brzo i zaštiti se tako da nema mnogo vremena za razmišljanje i svesno odlučivanje. Loše je to što nas ti automatizmi drže taocima prošlosti i smanjuju našu fleksibilnost reagovanja i promene.

Postoji i slučaj kada emocije nisu posledica automatskih reakcija već su posledica aktivne imaginacije, zamišljanja i predikcije budućnosti. U nastojanju da kontroliše budućnost i sebi obezbedi komfor i bezbednost osoba predviđa budućnost, koristeći sposobnost imaginacije (sposobnost koju imaju samo ljudi). Osoba zamišlja potencijalne ishode u budućnosti i emocionalno reaguje na njih. Svaka anksioznost (strepnja) počinje mišlju: Šta ako …? Telo (autononi nervni sistem) i podsvesni um (limbički sistem) ne prave razliku između stvarnosti i imaginacije pa su emocionalne reakcije kreirane fantazijom podjednako stvarne kao i one koje su podstaknute nekim spoljašnjim stimulusom. Zar nisu sve emocije plod naše imaginacije? To je tema za novi tekst.

Šta se dešava u mozgu kada imamo osećanja?

U mozgu postoje dva različita neuralna puta koji mogu dovesti do javljanja emocionalne reakcije. Jedan put ide direktno u podsvest (senzorne informacije iz talamusa idu direktno do amigdale koja okida emocionalnu reakciju, na primer strah) a drugi put ide preko kore velikog mozga (prefrontalnog korteksa, gde se nalaze centri za razmišljanje, odlučivanje, planiranje). Ovaj drugi put je duplo sporiji. Dakle, osoba prvo reaguje pa onda razmišlja o tome. Ova činjenica je veoma važna jer nam ukazuje na to kako možemo imati stvarnu kontrolu nad emocijama. Dakle, pravu kontrolu nad emocijama možemo imati tek kada se one jave i to je jedan od razloga zašto ne treba sebe kriviti za reakcije koje imamo.

Kako ljudi najčešće nastoje da kontrolišu svoje emocije i misli koje ih prate?

Najčešće strategije koje većina ljudi koristi su:

1. Supresija – borba osobe sa vlastitim emocijama u nastojanju da se one eliminišu, zaustave, neutrališu.
2. Analiziranje – osoba intenzivno razmišlja o svojim mislima i emocionalnoj reakciji koju doživljava u nadi da će na taj način bolje razumeti sebe i smanjiti ili zaustaviti tu emocionalnu reakciju ili sebe ubediti da je realnost drugačija od reakcije koju osoba doživljava.
3. Somatizovanje – osobe koje ignorišu svoje emocionalne reakcije i koje nemaju razvijenu naviku da emocije izraze i verbalizuju, često doživljavaju emocije u vidu telesnih napetosti ili psihosomatskih tegoba (problemi sa varenjem, stolicom, problemi sa tiroidnom žlezdom, glavobolje, visok krvni pritisak i sl.).
4. Izbegavanje – podrazumeva izbegavanje situacija u kojima se javlja neprijatna emocija (na primer: izbegavanje da se priđe osobi u koju je osoba zljubljena jer u toj situaciji oseća intenzivan stid, izbegavanje javnog nastupa, izbegavanje vožnje autobusom ili avionom zbog straha i sl.)

Šta je problem sa ovim uobičajenim strategijama emocionalne kontrole?

Problem sa svim gore navedenim strategijama je u tome što one ne predstavljaju pravu kontrolu osećanja već paradoksalno doprinose održavanju emocionalnih reakcija i neprijatnih misli koje osoba želi da kontroliše.

Šta je zajedničko svim ovim neuspešnim strategijama?

Dve stvari:

1. Pokušaj da se pobegne od iskustva emocije koja se doživljava, umanjenje svesti o emociji i pratećim mislima.
2. Poistovećivanje sa emocijama i pratećim mislima.

Od emocije se ne može pobeći jer je emocija unutrašnji događaj koji podrazumeva niz telesnih reakcija koje nije moguće iskontrolisati, obuzdati ili sprečiti na svesnom nivou. Kao što je i sama emocija uglavnom automatska reakcija na neki stimulus, tako su i telesne reakcije koje su njen sastavni deo automatske (njih proizvodi autonomni, vegetativni nervni sistem). Dakle, emocije ne treba pokušavati obuzdavati jer se tada stvara unutrašnji konflikt. Sa jedne strane imamo emocionalnu reakciju a sa druge strane pritisak da se ona zaustavi što stvara intenzivan unutrašnji konflikt koji se u telu manifestuje kao neprijatna napetost, tenzija, pritisak i kasnije kada emocionalna reakcije prestane, osoba oseća intenzivan zamor, iscrpljenost koji nije posledica emocije već borbe sa njom.

Analiziranje osećanja i nastojanje osobe da sebe ubedi u suprtono od onoga što emocija iskazuje predstavlja takođe jedan vid unutrašnje borbe samo na mentalnom planu, na planu misli. Što osoba više analizira svoja osećanja ili ih osporava ona se njima više bavi, pridaje im veći značaj, fokusira svu svoju pažnju na njih i na taj način ih aktivno održava i pojačava. Dakle, ako želite da emocionalna reakcija prođe što brže i sa što manje napetosti i tenzije, nemojte je analizirati i nemojte se boriti sa njom.

Izbegavanje situacija u kojima osoba emocionalno reaguje takođe nije samopomažuća strategija. Osoba može pobeći iz situacije ali ne može pobeći od sebe, od svojih emocija i misli jer su one unutra a ne spolja. Svaki put kada osoba pobegne iz situacije ona zapravo pojačava svoju uverenost da će i sledeći put reagovati na isti način (na primer: izbegavanje situacija u kojima osoba oseća strah može dovesti do jačanja strah pa čak i stvaranja fobije, izbegavajuće ponašanje je ključni element svake fobije).

Somatizovanje je poricanje emocija, njihovo ignorisanje i predstavlja jednu vrstu mentalne nepismenosti za jezik osećanja. Ignorisanje emocija ne znači da emocije ne postoje. U tom slučaju emocije će se pretvoriti u tenzije i napetosti u telu koje su dugoročno gledano štetne za organizam i mogu dovesti do javljanja bolesti (oštećenja organizma i njegovih funkcija).

Poistovećivanje sa emocijama je glavni razlog zašto većina ljudi ne ume adekvatno da upravlja svojim osećanjima. Kada se osoba poistoveti (identifikuje, stopi) sa svojim emocionalnim reakcijama i mislima (to se naročito dešava u momentu kada osoba osećanja snažna osećanja), onda osoba zaista nema kontrolu nad njima i prepuštena im je na milost i nemilost. Javljanje negativnih emocija (npr: anksioznosti, besa, potištenosti i sl.) osoba tada dovodi u vezu sa vlastitim identitetom (selfom – doživljajem sebe) i sebe doživljava kao negativnu osobu što dalje vodi u javljanje još dodatnih negativnih osećanja usmerenih prema vlastitom selfu (metaemocije). Tako se stvara jedan hroničan, negativan začarani krug iz kojeg osoba ne zna kako da izađe pa zatim zaključuje da je bespomoćna (nema kontrolu na sobom i svojim mislima i emocijama).

Kako izaći iz tog začaranog kruga?

Kako zaista upravljati svojim osećanjima? Da li je to uopšte moguće? Odgovor je DA, moguće je. Da biste imali stvarnu kontrolu nad svojim osećanjima potrebno je da:

1. Da u potpunosti i 100% preuzmete odgovornost za vlastite emocionalne reakcije, misli i ponašanja. To je mnogim ljudima najteži korak. Biti 100% odgovoran znači biti svestan da su emocije i misli vaš proizvod a ne prozvod sredine ili drugih ljudi. Drugi ljudi i situacije ne mogu sami po sebi izazvati nikakave reakcije u vama. Ti ljudi i te situacije su samo okidači za vaše reakcije ali ne i uzrok tih reakcija. Vi reagujete na njih na samo vama svojstven način. Te reakcije govore nešto o vama, govore o načinu na koji percipirate svet, govore o vašoj prošlosti i vašem viđenju sebe a o spoljašnjim događajima i drugim ljudima ne govore gotovo ništa.
2. Da se ne poistovećujete sa sopstvenim emocijama i mislima. Emocije i misli jesu u vama, jesu vaše reakcije ali niste VI ta emocija ili ta misao. Emocionalne reakcije su uglavnom odraz vaše prošlosti, načina na koji ste nekada reagovali kada ste bili dete ili kada ste bili mladi, načina na koji ste tada (više nego sada) doživljavali svet i druge ljude oko sebe. Ako se poistovetite sa tim reakcijama vi gubite kontrolu nad njima i stvarate i pojačavate negativnu sliku o sebi što dalje vodi u produbljivanje negativnih osećanja okrenutih ka sebi. Dakle, nemojte se poistovećivati sa svojim emocijama i mislima, nemojte ih shvatiti bukvalno, nemojte ih shvatati kao činjenice i kao realnost, jer one to nisu. Vaše emocije su vaša subjektivna reakcija na svet oko vas i ništa više od toga. Njihova glavna funkcija je da vas ili druge oko vas obaveste o tome kakav je vaš stav prema onome što se aktuelno dešava ili vi zamišljate da se dešava. Ali taj stav može često biti pogrešan, detinjast, nezreo, zastareo, rigidan i sl. Taj stav ne govori ništa o vama kao osobi, o vama kao celini.
3. Nemojte pokušavati da umanjite svoju svesnost o sopstvenim osećanjima i neprijatnim mislima. Nemojte pokušavati da pobegnete od njih i pokušavati da ih prigušite. Učinite baš suprotno. Postanite maksimalno svesnih svojih emocionalnih reakcija, misli i telesnih senzacija bez otpora baš u momentu kada su aktuelne u sadašnjem trenutku.Dozvolite sebi da ih doživite u potpunosti, rezonujte na toj frekvenciji, osetite ih u vašem telu, dozvolite im da se pojave u celosti. Postanite svesni tela i misli koje se javljaju, ali nemojte ih analizirati, nemojte suditi i prosuđivati o njima i o sebi, jer vi niste vaša emocija. Prosudite da li vam se isplati da reagujete u skladu sa aktuelnom emocijom ili ne. Imajte uvek na umu da ne morate reagovati (ponašati se) u skladu sa emocijom koju osećate jer to nekada nije korisno za vas.
4. Pustite emocije da samo dođu i prođu. Osnovna karakteristika svake emocija i stanja jeste prolaznost. Svaka emocija i misao dođe i prođe. Koliko brzo će da prođe zavisi od toga koliko se vi njome bavite, koliko im se opirete, koliko im se prepuštate. Ako se skroz prepustite i ne borite se sa emocijama i mislima one će proći brzo i vi se nećete osećati iscrpljeno i napeto. Neka sitraživanja kažu da emocionalna reakcija traje najduže od 60 do 90 sekundi kada se skroz prepustite i ne nastojite da je kontrolišete. Što se manje kontrolišete to bolju kontrolu imate nad svojim emocijama i mislima, paradoksalno ali istinito, probajte i videćete.
5. Uvažite šta ta emocija je želela da vam kaže u toj situaciji i zahvalite joj se na tome. Funkcija emocije je da vam nešto kaže, da vam prenese poruku o tome kakav je vaš stav (odnos) prema aktuelnoj situaciji. Ali ta poruka nije imperativ, ona nije nužno uvek upravu, nije uvek najbolja za vas, tako da vi niste u dužnosti da postupate u skladu sa njom. Većina naših emocionalnih reakcija su ustvari naše emocionalne uspomene, način na koji smo nekada reagovali na okolinu, nama važne ljude i sl.
6. Naučite i uvežbajte da kada doživljavate emocije pravite razliku između fantazije (imaginacije) i realnosti. Naše emocionalne reakcije često mogu biti i rekacija na našu imaginaciju, zamišljanje nečega što ne postoji u realnosti. Kako ćete najbolje napraviti razliku između imaginacije i realnosti? Pitajte sebe: Da li se ovo dešava sada ili ja samo zamišljam da bi se to moglo desiti? Sve što se ne dešava u sadašnjem trenutku je imaginacija.

Sve što sam opisao u ovom tekstu možete praktikovati sami, u realnom životu, u situacijama u kojima emocionalno reagujete. Naučite da posmatrate svoje emocije, misli i telesne reakcije kao neutralni posmatrač, kao neko ko je svestan ali ne prosuđuje i ne analizira, ne poistovećuje se već samo posmatra i donosi slobodne, svesne izbore. Naučite da istaknete sebi razliku između fantazije i realnosti. Pustite emocije da dolaze i prolaze, nemojte bežati od njih, naročito od onih najbolnijih. Izbegavanje bola dovodi do stvaranja i održavanja bola, suočavanje i prihvatanje bola dovodi do njegovog prestanka. Ako želite da naučite još više o tehnikama kontrole emocija i kako da ih primenite na svoje aktuelne probleme možete zakazati termin u našem savetovalištu i mi ćemo vas tome naučiti. U našem savetovalištu pomažemo ljudima da uspešno reše svoje emocionalne probleme (bez lekova) kao što su: napadi panike, anksioznost, fobije, bes, stid i trema, depresivnost i sl.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

5 komentara na: “Kako da zaista naučite da upravljate sopstvenim osećanjima i mislima?

  1. Malena says:

    Zdravo imam 26 godina i trenutno sammalo emotionalno na dnu! Zasto da kadsam dugo bila na odmor i dodjem kuci uopste nemam volje nanistabas sam tuzna i hocu opet u moj rodni krajjer sam tamo bila uvjkek uz drustvo familija.. Imam porodicu i normalno treba da se povratim starim poslovima ali nedostaje mi ono sve sad sam kao praznau sebi.. Jeli taj osecaj normalan posle odmora ikako da se radujem opet mome domu i da budem sretnija uz svoju familiju. Nenogu posle odomora jedno par dana da dodjem sebi da se smirim a imam djete i muza jeli to mozda znak da nisam sretna u braku i da odmor nema veze sa tim jer bas mrzim mjesto gde zivimo nista nema malo selo a navikla sam uvjek guzvu.. Kako da se rjesim tim emocionalnim problemom i plus jos imam davno problem da previse mislim negativno i strahujem za svaku glupost.. Molim vas malim savjetem kako da se rjesim tim problemom ponekad mislim da ako se razvedem mozda cu biti sretnija ali moj muz zaista nije to zasluzio ponekad mislim da ja moram prvo da rjesim neke stvari sama sa sobom napr da smanjim bes da nebudem nervozna i da ne planem zbog ditnica a onda se mislim mozda je to sve uzrok zato sto mi mozda nesta fali ubzivotu a budala imam predivnu porodicu hvala bogu ali opet mi nesta fali pa tripujem .. Pozdrav

  2. Malena says:

    I cim se vratim starim obavezama stari problemi opet pocinju napr opsesivne misli i strah igubitka kontrole a kad sam bila na odmor nikako hi nisam primjecivala iako su me tjerali da ovo ono uradim kao sto je to kod okp po obicaju da tjeraju na zlo.. Sad kad sam kuci mene to opet nerviraju:/ bila sretna i nisam imala vremena da razmisljam.. A sad opet ponovo po starim obicajima misli i negativni emocioni bes nervoza .. Sta je samnom kako da budem sretna i kad sam kod kuce i da prebrodim moj problem sa okp i taj stres kako da odradim svoje poslove iz srca a ne samo sto moram.. Jer potrebno vremena da opet dodje po svoje ili sam nesretna sa nacinim zivotom koji momentalno zivim

  3. Malena says:

    Mislite da sam nezahvalna ili ce se svremenom smirite i opet cu biti sretnija uz svoje najmilije i opet cu imati vise volje za svoja kucna poslova i problem sa opsesivne mislima/ impulsi koje imam da nastupim kao sto sam na odmor da pustim da prodju bilo sto da mi padne na umu Mnogo teksta ali sad mi je malo lakse hvala na podrsci

  4. Branislav Panic says:

    Postovanje.. Vi ste napisali fantasticno i docarali sustinu emocionalne inteligencije, da nema se tu sta dodati… Osim.. Da li se vi slazete da je prevelika emotivnost i naboj emocija put u anksiozne poremecaje..? Da li to podrazumeva da osobe koje nemaju emocije , a ima ih.. Sad cete Vi reci da svi poseduju emocije.. Pa nisam siguran.. Ja mislim da nasilnici nemaju emocija i da nemaju problema sa anksioznoscu i da su zrtve robovi emocija, i da zrtve nisu zlonamerne vec emotivno razdrazljive osobe .. jer su povredjene neosecajnoscu ostalih i samom zivotnom nepravdom. Da li se slazete da lazovi nemaju emocije, da imaju ne bi imali vise lica.. ne bi prodavali tudje poverenje za vlastitu korist. ! Dakle, ko je emotivan i kome je stalo ima predispozicije da emotivno strada u svetu gde ne postoje emocije.. Tako da losi nemaju problema sa anksioznoscu, jer nemaju povisene emocije. Dalje, Ja mislim ovako.. Emocije i njihov naboj mogu da budu usmerene na vise polja ali da se sve bazira na prevelikom poverenju i ustrucavanju da se drugi ne razocaraju u nas i da druge ne povredimo.. Sam Strah je reakcija gospodine Misicu.. to je reakcija na to kako cemo ignorisati nasu neadekvatnost u velikim guzvama ili osobama koje uvazavamo, Strah je pozicioniran gde su ocekivanja velika a sposobnosti male.. Mi se ne plasimo neznanja , mi se plasimo reakcije drugih na to neznanje koje mi reprodukujemo neopustenoscu ili pocetnickim prilagodjavanjem u datoj situaciji. Jer ljudi se ne stide sto ne znaju plivati ali kad su oci uprte u njihovo neznanje onda se menja uverenje jer je stid od neznanja jaci od samog neznanja.. Tako da su stid i osecaji stida i sramote duboko vezani za socijalnu fobiju, ona i nastaje iz stida, uzrok je genetskog poremecaja hormona i roditeljskog odgoja i usmeravanja.. Dakle, ljudi bi se ucili plivati ali kad bi bazen bio prazan ali sama pomisao na sramocenje odbija ljude koji ne znaju da se uopste nauce nesto raditi, zar ne..? A vama cu postaviti pitanje i nemojte ignorisati.. Budite tolerantni i odgovorite.. Vi ste psihologi.. Da je vas roditelj alkoholicar, narkoman ili sta vec, Da li bi ste vi kontrolisali vase emocije ili bi bili povredjeni , isfrustrirani, da li bi gledali iz srca taj problem ili bi postupili profesionalno i kontrolisali bes i emociju i pustili da svako radi sta zeli..? E na ovo odgovorite .! Pa onda to povezite sa kontrolom emocija i hladnokrvnoscu. Mislim da to daje potpuni uvid u teoriju osecajnosti i bezosecajnosti. Neki bi rekli misli kreiraju osecaj, neki bi rekli da potisnuti osecaji diktiraju misli, neki bi rekli fizioloski ili poremecaj hormona, ali kako god.. Neznanje izaziva strah i strah izaziva neznanje u zoni gde ne postoji vlastito Ja i gde dolazi do fatalnih greski zbog nesigurnosti i ovisnosti o tudjem misljenju i vrednovanju. Kako god, genetika i odgoj grade licnost.. Mi smo ono sto nas nauce i od koga smo postali. A ako roditelji se nisu mogli suocavati sa strahom , pa kako ce onda moci njihovi potomci? Kako ce moci kad se sposobnosti i razina samopouzdanja uveliko nasledjuju.!? Svi mi tragamo za tim trenutkom slobode jer sloboda je znanje Sloboda je istina , Sloboda je moc !! Dok god ovisimo o drugima mi ne mozemo ziviti slobodno , dok god sebe gledamo inferiorno u odnosu na ostale, mi smo zarobljenici i samim tim sposobnosti su ogranicene.. A postoje 2 straha.. Da se nesto uradi i onaj jos gori Da se nesto ne uradi, taj drugi rusi covekovu vjeru u svoje sposobnosti za suocavanjem i tad se gubi snaga i moc duha i motiv i elan i tesko se vraca u pozitivne misli i zelju da se nesto promeni.. Amigdala, kad bi je otklonili ne bi se bojali ni Smrti ali bi stradali na svakom koraku.. Postavice se pitanje.. Da li je bolje ziveti u slobodi i umreti u njoj ili ziveti u strahu i ne pomeriti se celi zivot sa jedne tacke ?? Da li je biti mrtav paralelno sa zivotom bez zivota.. da li zivot vredi ako ce biti proveden u sopstvenom psihickom zatvoru imaginacije i iluzije..? Ja bi rekao da covek ima samo 1 opravdan strah.. Svi ga znamo, ustvari svi cemo ga spoznati.. To je strah od smrti.. Sve ostalo su psihicki emocionalni poremecaji.. Blazen je onaj ko slobodno koraca putevima planete Zemlje.. Jer taj moze osetiti sta je ustvari biti ziv i ziviti ovaj Zivot koji je samo trenutak koji ne vredi ako je izgubljen u beskraju nase maste i fantazija.. Pozdrav.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *