Zašto je samoanaliziranje štetno?

Mnogi ljudi smatraju da je razmišljanje o sebi (samoanaliza, introspekcija, samoprocenjivanje) nešto veoma korisno jer osobi pomaže da bolje razume sebe i omogućava joj da se promeni. Ne samo da je to rasporostranjen stav među laicima već i među nekim “stručnjacima” starog kova.

Odakle potiče verovanje da je samoanaliza lekovita?

Verovanje da je samoanaliza lekovita potiče iz učenja psihoanalize. Psihoanaliza smatra da se psihološki problemi rešavaju tako što osoba dođe do intelektualnog uvida o uzroku problema koji je po učenju psihoanalize skoro uvek u detinjstvu. Takva shvatanja su široko popularizovana kroz filmove i druge medije gde se psihoterpija izjednačava sa Frojdovom psihoanalizom.

U realnosti je skroz drugačije. Psihoanaliza je odavno otišla u istoriju, većina psihoterapeuta se ne bavi tom vrstom terapije. Takođe, značajno su promenjeni stavovi po pitanju toga šta su uzroci psihičkih problema i poremećaja.

Prevaziđena shvatanja o samoanalizi 

Danas skoro niko ne smatra da su uzroci psihičkih poremećaja isključivo ukorenjeni u događajima iz detinjstva, zatim da postoji tako jasna i linearna veza između uzorka i posledice (jedna uzrok vodi jednoj posledici) i da se psihološki problemi mogu rešavati isključivo putem intelektualnog uvida. Da bi došlo do promene nije dovoljan intelektualni uvid, potrebno je da osoba prihvati, doživi i suoči se bez otpor sa emocijama koje pokušava da kontroliše, supresije ili izbegne. Kada osoba bezuslovno prihvati svoja osećanja i želje kojima teži, dolazi do povlačenja rigidnosti, anksioznosti, simptoma i negativnih misli.

Razlozi zašto je samoanaliza štetna

Samoanaliziranje ne dovodi do uvida u stvarne uzroke negativnih emocija, misli i ponašanja, jer ti uzroci nisu intelektualne već emocionalne prirode. Na nivou intelekta možemo rešavati samo intelektualne ali ne i emocionalne probleme. Samoanaliza je intelektualni ćorsokak.

Ako želimo stvarno i duboko da se promenimo moramo razumeti sebe na nivou emocija, želja, na nivou identiteta. Stvarni uzroci svih psihičkih simptoma leže u unutrašnjem konfliktu između onoga što zaista osećamo i želimo i onoga što na svesnom nivou smatramo prihvatljivim delom slike o sebi. Suština promene ne ogleda se u razumevanju već u odustajanju od tog konflikta.

U čemu je suština promene?

Suština promene je u prihvatanju a ne razumevanju. Prvo dolazi prihvatanje pa onda razumevanje a ne obrnuto. Prihvatanje je preduslov za razumevanje. Pokušaj da se emocionalni problem reši isključivo putem intelektualne analize je zapravo čin ne prihvatanja emocija. Zato je to jalov posao koji ne daje dugoročne, duboke i trajne rezultate. Ako hoćete da zaista razumete neku svoju emocionalnu reakciju, prvo je prihvatite, osetite bez optora i sačekajte da ode pa onda analizirajte njeno značenje.

Zašto je samoanaliza plitka?

Samoananaliza ne dovodi do boljeg razumevanja sebe zato što naš identitet (vlastiti doživljaj sebe) nije stvar razumevanja i razuma (intelekta) nego stvar doživljaja. Identitet se sastoji niza doživljaja sebe koji su deo naše memorije a nastali su tokom našeg života (ne samo tokom detinjstva, već i kasnije). Analiziranje sopstvenih doživljaja ne menja te doživljaje. Ako želimo da istinski sebe razumemo potrebno je da to učinimo na nivou identiteta a ne intelekta. To znači da treba da osetimo i prihvatimo sopstvena osećanja (pozitivna i negativna) i želje koje oblikuju naše ponašanje i misli.

Samoanaliza obično dovodi do neprihvatanja sopstevnih emocija i želja, doprinosi stvaranju negativne slike o sebi što posledično pojačava anksioznost i depresivnost. Samoanaliza negativnih emocija pojačava te emocije (njihov intenzitet i trajanje), dovodi do izjednačavanje selfa sa nekom od tih emocija i na taj način doprinosi pojačavanju negativne slike o sebi.

Odakle dolazi potreba za samoanalizom?

Potreba za samoanalizom proizilazi iz potrebe za kontrolom anksioznosti i drugih osobi neprihvatljivih emocija i želja. Kontrola znači isto što i borba, supresija, a supresija vodi održanju ili pojačavanju anksioznosti. I sam Frojd se samoanalizirao pa tim metodom nikada nije uspeo da prevaziđe anksioznost i agorafobiju od koje je patio. On je anksioznost „lečio“ malim dozama kokaina.

Šta je alternativa samonalizi?

U okviru psihoterapijskog pristupa koji praktikujem, klijente ohrabrujem i učim kako da prihvate sebe bez samoprosuđivanja, samoanalize, rigidnosti, kontrole i samoprekora. Osnovni cilj terapije nije razvijanje intelektualnih uvida, već bezuslovno samoprihvatanje koje vodi životu bez anksioznosti, rigidnosti, depresivnosti i samoosuđivanja. Dakle, alternativna samoanalizi je samoprihvatanje. Samoprihvatanje podrazumeva prihvatanje sopstvenih emocije, želja i odustajanje od unutrašnjeg konflikta.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

www.vaspsiholog.com

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

6 komentara na: “Zašto je samoanaliziranje štetno?

  1. XX says:

    Zar nije vodjenje dnevnika jedna vrsta samoanalize ? Na nekoliko mesta sam procitao da je to pozeljno i sam sam licno poceo da vodim dnevnik. Neke stvari mi jesu jasnije i bolje sagledavam ono sto mi se desava.

    Kako komentarisete „Upoznaj samoga sebe“ ? Taj motiv se pojavljuje i u religiji a i u psihologiji. Malo sam zbunjen tekstom koji sam procitao.

  2. Данило Шеган says:

    Којим се то средством постиже „разумевање себе“ ако не интелектом?

    Оно чега се Ви можда хватате је терминолошки проблем тога како се дефинише самоанализа у психологији данас (али шта то нас лаике занима?), али чак и да је тако, она је очигледно (мени, лаику) део тог „самоприхватања“ које Ви описујете (у стручном смислу). Једино ако и „интелект“ дефинишете на начин који није широко прихваћен (као општа способност расуђивања код људи), тим пре је Ваш савет неупотребљив за све „нестручњаке“, пошто бисте морали да их уведете у Вашу терминологију од почетка до краја.

    Са друге стране, ако није до терминологије, апсолутно самоприхватање без укључивања интелекта нас враћа у доба пре цивилизације и не видим како то може уопште помоћи. Нпр. „сад сам бесан, искалићу се на првој слабијој особи на коју наиђем“. Или „сад сам срећан, шта ме брига што је овоме овде преминуо неко близак, смејаћу се и уживати“.

    Ово све звучи као један врстан спин, и представља противречност у самом опису 🙂

  3. ivan says:

    ovaj clanak me podseca na jos stariju i prevazidjeniju americku konzervativnu psihologiju koja je zagovornik human engineering-a, naime, na psihologiju koja smatra da je covek beskrajno fragmentisan sklop refleksnih, neuronskih i kojekakvih atomiziranih i akomunikativnih polja. Cilj takve psihologije u potpunosti odgovara trzisnim relacijama. Ako postoji potreba da se popravi uzrok poremecaja ’emocionalne’ inteligencije, treba raditi samo na emocionalnom planu jer uzroci emocionalnih poremecaja nisu untelektualne ‘prirode’. Plus, pruzanje usluga treba prepustiti strucnoj osobi za koju se ‘pretpostavlja da zna’. Na psiholoskom planu dati su samo lokalni argumenti (kognitivno odeljeno od emotivnog itd.) iako clanak zagovara globalnu praksu zapadne psihologije koja se savrseno prilagodjava trzistu – ukoliko je problem atomiziraniji (ukoliko je kao izvor potraznje odeljeniji od opste drustvene realnosti) utoliko ponuda odgovara stepenu drustvene podele rada. Ipak, drustvo i covek kao drustveno bice su daleko povezanije celine u poredjenju sa dezintegrisanim ‘organizmom’ savremene psihologije. Gestalt skola je u odnosu na savremenu psihologiju daleko napredija jer stvara uvid u fundamentalnu cinjenicu da je covek autorefleksivno bice koje je u stanju da proizvede realne psihicke modifikacije. Naravno, ima tu i malo bola:)

  4. Pingback: Корисно предавање и штетна самоанализа | Био-блог

  5. angelina says:

    Ovaj covek je veoma inteligentan, veoma dobro je izucio svoje zanimanje, tacno zna o cemu govori, on savrseno izlaze objasnjenja na svim mogucim temama i nema pitanja na koje nece dati pravi odgovor. Bas zato sto smo laici, ne treba da sumnjamo niti da ispravljamo teorije onih koji ih odlicno poznaju!

  6. milica says:

    Kako da prihvatim sebe ako ne upoznam sebe? A kako da upoznam sebe ako ne samoprosudjivanjem toga ko sam ja, i zasto, nego kroz intelekt? Sta prihvatam ako ne znam ko sam? Nesto sto sam zamislila da zelim da budem, kroz neku fikciju o samoj sebi?
    Unutrasnji konflikt koji spominjete ne znam kako da resim bezuslovnim prihvatanjem sebe, kad imam konflikt sa samom sobom, – ne znam sta da prihvatim i ne znam sta je moja stvarna potreba. Dok se ne upoznam.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *