Tolerisanje vs. trpljenje straha

balance

Jedini način da osoba se osolobodi i prevaziđe neki strah (strah od visine, zatvorenog prostora, napada panike, strah od igle i sl.) je da se suoči sa njim i pusti ga da prođe. To je lako reći ali ne tako lako učiniti naročito ako je osoba dugo u strahu. Tačno je da nije lako ali isto tako je tačno da nije ni teško. Najteže je probiti led i uraditi to prvi put. U ovom tekstu govoriću o jednoj prepreci koja ljude sprečava da se prepuste strahu i na taj način ga se oslobode. Ta prepreka leži u nepravljenju razlike između tolerisanja i trpljenja straha. Reč o  važnoj kvalitativnoj razlici.

Trpljenje straha

Osoba koja ima neki hronični strah (poput fobije ili napada panike) obično izbegava situacije u kojima oseća taj strah, bori se sa strahom ili ga trpi kada ne može tako lako da ode iz situcije u kojoj oseća taj strah. Trpljenje straha podrazumeva istovremenu izloženost strahu (doživljaju straha koji uključuje telesne simptome i strašne misli) i borbu sa njim, odnosno nastojanje da se strah zaustavi ili minimizuje. Ovde je reč o stanju unutrašnjeg konflikta gde osoba trpi neprijatnost. Sama neprijatnost koju osoba oseća (koja može biti prilično intenzivna) nije rezultat izlaganja strahu već borbe sa njim. Osoba može da trpi strah satima i obično se nakon toga oseća veoma iscrpljeno i umorno. Osećaj umora i iscrpljenosti nije posledica straha već borbe sa njim. Trpljenje predstavlja neuspeli pokušaj da se strah obuzda i zauzda, ali pošto to nije moguće trpljenje i borba sa strahom traju sve dok strah sam od sebe ne prođe. Strah u nekom momentu prođe zato što osoba ode iz situacije za koju vezuje strah a ne zbog borbe. Paradoksalno borba sa strahom produžava njegovo prisustvo i dovodi do neprijatnosti i osećaja telesne i mentalne iscrpljenosti.

Tolerisanje straha

Sa druge strane tolerisanje straha podrazumeva skroz drugačiji pristup. Osoba koja toleriše strah ona se izlaže strahu, ne beži iz situacije, ne pokušava da strah kontroliše, zauzda, obuzda ili zaustavi telesne simptome straha. U tom slučaju strah se javlja i prolazi poput talasa, koji uključuje telesne manifestacije koje prolaze brzo. Ako se osoba u potpunosti prepušta strahu bez nastojanja da ga kontroliše ili obuzda, strah i njegove manifestacije obično straju oko 60 do 90 sekundi. Nakon minut do minut ipo strah prolazi i osoba se ne oseća umorno niti iscrpljeno već rasterećeno i smireno. Strah sam po sebi nikada ne stvara iscrpljenost. Tolerisanje straha je zapravo njegovo prihvatanje bez borbe što dovodi do toga da strah prođe i u budućnosti se javlja sve ređe i ređe dok na kraju skroz ne isčezne. Tolerisanje straha je jedini zdrav i ispravan pristup koji osobu vodi ka trajnom prevazilaženju straha.

Šta osobe najčešće sprečava da tolerišu strah?

Strah od straha. Strah od straha, odnosno strah od suočavanja sa strahom glavna je prepreka ka prevazilaženju straha. Pogledajte program za prevazliaženje napada panike i opsesivnih misli.

U osnovi straha od straha su neka od disfunkcionalnih uverenja:

  1. Strah je opasan i ja moram da ga zaustavim da mi ne bi pozlilo (da ne bih dobio srčani udar, moždani udar, pao u nestvest, ugušio se i sl.)
  2. Ne smem da se prepustim strahu jer bih mogao da izgubim kontrolu ili poludim
  3. Ja ne smem imati strah jer to znači da sam slabić (gubitnik, manje vredna osoba, poremećena osoba i sl.)
  4. Ako se prepustim strahu osetiću užasnu neprijatnost koju neću moći da izdržim
  5. Ako ne zaustavim strah znači da će mi se on stalno vraćati a to će me onemogućavati da normalno funkcionišem
  6. Moram da kontrolišem strah u prisustvu drugih ljudi jer ako neko primeti da se plašim misliće da sam poremećen/na (ili će me ismevati, sažaljevati, kritikovati, odbaciti i sl.)
  7. Moram da zaustavim strah jer ako se prepustim strah će postajati sve jači i ja na kraju to neću podneti.

Ovde jer reč o tipičnim uvrenjima koje osoba ima i koja je sprečavaju da se prepusti strahu. Osoba može imati sva ova uverenja, samo neka od njih ili neka slična. Ova uverenja ne samo da su disfunkcionalna već nisu u skladu sa realnošću.

Alternativa navednim uverenjima su racionalna uverenja:

  1. Strah nije opasan i ne može ugroziti funkcionisanje mog tela ni na koji način
  2. Smem da se prepustim strahu jer čak i kada osećam jak strah ja imam kontrolu, strah ne dovodi do gubtika kontrole
  3. Ja prihvatam i volim sebe čak i sa strahom, to što se plašim ne govori ništa o meni kao osobi
  4. Ako se ne borim sa strahom strah će brže proći i osećaću se manje neprijatno
  5. Mogu da se prepustim strahu sada i u budućim situacijama jer to će dovesti do toga da se plašim sve manje i manje i da strah brže prolazi
  6. Drugi ljudi ne obraćaju preterano pažnju na moja osećanja, čak i da primete da se plašim to ne znači da će misliti nešto loše o meni kao osobi
  7. Ako se prepustim strahu on će proći i neprijatnost će prestati

Cilj terapijskog procesa je da osoba svoja disfunkcionalna uverenja zameni funkcionalnim i na taj način otkloni sve prepreke da se suoči sa strahom. Kada osoba usvoji novi set uverenja ona je spremna da strah toleriše umesto da ga trpi i bori se sa njim. Suočavajući se sa strahom i primenjujući ovaj novi pristup osoba se sigurno oslobađa straha.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Vaš Psiholog
Vaš Psiholog

4 komentara na: “Tolerisanje vs. trpljenje straha

  1. Mario says:

    Poštovani, zanima me da li se suočavanje sa stravoima odnosi i na opsesivne misli. Primetio sam da kada prihvatim te misli u potpunosti onda me i nekako puste i ne vraćaju mi se. A što se više borim s njima to su učestalije.

    Hvala na odgovoru, lep pozdrav !!

  2. Pingback: Šta je uzrok napada panike? | Vaš psiholog

  3. Pingback: Šta je uzrok napada panike? | Adria Daily

  4. LAKY says:

    citajuci vas tekst zakljucio sam da je izvor otpora uvjerenje,bilo svjesno bilo nesvjesno.TE sam zakljucio da kad to uvjerenje promjenimo otpor nestaje.JA ZNAM DA JE FAKTOR KOJI OMOGUCAVA POTISKIVANJE STRAH.A HRABROST ODNOSNO SPREMNOST NA RIZIK PODRAZUMJEVA SPREMNOST DA SE NESTO IZGUBI ODNOSNO DA SE SUSRETNE SA STRAHOM.IZGUBITI NESTO ZNACI UGLAVNOM DA SE NASI STRAHOVI OSTVARE.NIJE LI MNOGO BOLJE DA COVJEK NE MJENJA TO UVJERENJE NPR DA BI PAO U NESVJEST-VEC DA BUDE SPREMAN DA PADNE U NESVJEST?U DRUGIM PSIHOTERAPISKIM PRAVCIMA MISLIM DA POSTOJI JASNA PODJELA IZMEDJU OTPORA I STRAHA(FAKTOR KOJI OMOGUCAVA POTISKIVANJE)TE SE PACIJENT UCI DA BUDE SPREMAN DA SE NJEGOV STRAH OSTVARI AL ZA UZVRAT DOBIJA NESTO DRUGO.JER MISLIM DA VISE RAZVIJA SNAGU JA,TO KADA COVJEK RISKIRA-PRIMJER SCOT PEK (AMERICKI PSIHIJATAR I PSIHOTERAPUT):BIO SAM I SPREMAN DA PO CJENU LUDILA SLIJEDIM SVOJ CILJ,BIO SAM SPREMAN I DA POLUDIM….PISE U SVOJOJ KNJIZI PUT KOJIM SE RJEĐE IDE.NO CINIMI SE DA OVOM VRSTOM PSIHOTERAPIJE KOJU VI PRAKTIKUJETE SAMO BRISETE STRAH,TAKO STO PROMJENITE UVJERENJE.ZELIO BIH DA MI DADATE POVRATNI KOMENTAR.HVALA POZZ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *