Izjednačavanje sopstvene vrednosti i profesionalnog uspeha

Neki ljudi su skloni da sebe vrednuju s obzirom na to koliko su u životu postigli u svojoj profesiji. Samo kada rade nešto društveno „korisno“ i po mogućstvu to rade bolje od drugih oni smatraju sebe korisnim, vrednim i značajnim. Uverenje da morate postati potpuno kompetentni i uspešni u onome što radite i ako to ne postanete onda ste bezvredni je iracionalno i uvodi vas u niz neprijatnih osećanja kao što su očajanje, mržnja i bes prema sebi, strah od neuspeha i veoma malo i to trenutnog zadovoljstva.

Zašto profesionalni uspeh izjednačavamo sa sopstvenom vrednošću?

Kako se stvara mehanizam koji doprinosi tome da sebe cenimo samo u odnosu na svoje lične uspehe? Obično je to neki obrazac koji se javio u prošlosti, gde ste u porodici dobijali pohvale i odobravanje samo ako nešto uradite dobro a ne zato što ste takvi kakvi jeste i što vredite bez obzira da li ste najbolji u odeljenju iz matematike, sporta ili da li ste briljirali na takmičenju recitatora. Ipak, roditelji su skloni da pohvaljuju isključivo uspehe a kažnjavaju zbog neuspeha i tada obično dodadaju epitete vašoj ličnosti, u prvom slučaju ste pametni i vredni ljubavi u drugom ste glupi i beskorisni. Nekako se ove poruke „usade“ u naš sistem i postaju deo naših uverenja, vrednosnih aršina i mi se prosto povedemo za time kao da je to jedini i pravi način funkcionisanja. Kada odrastemo nije nam potrebno da nam neko govori i hvali naš rad da bismo znali da vredimo onda kada smo uspešni, to je mehanizam koji se sam okida u nama i pohvale sa strane su nam manje ili više značajne jer mi imamo svoj ideal kome težimo: da budemo savršeni u onome što radimo.

Zašto je ovakvo izjednačavanje štetno?

Vratimo se sada na početak teksta i na iracionalno uverenje koje vas uvodi u teskobu i stvara vam sitna zadovoljstva. Dakle, moram postati potpuno kompetentan i uspešan u onome što radim inače ja sam beznačajan. Ovakvo razmišljanje vas uvodi dalje u nemoguću misiju: 1. stalno moram postizati najbolje rezultate, 2. uvek moram biti bolji od drugih, 3. moram raditi 20 sati dnevno i što manje se baviti drugim stvarima ako želim da uspem. Nemoguće je uvek ostvariti najbolji rezultat to se ne dešava ni visoko talentovanim stvaraocima koji imaju i uspona i padova u svojoj karijeri. Ne možete biti uvek bolji od drugih zato što će uvek postojati neko ko je ispred vas i koji takođe želi biti isto to. Nekada ljudi koji vole svoj posao, mogu da se zanesu i rade po skoro 20 sati dnevno, ipak njima je motivacija drugačija ne želja za uspehom već želja za radoznalošću, otkrivanjem i sve vreme dok rade osećaju zadovoljstvo. Ne treba se iscrpljivati raditi do krajnjih granica izdržljivosti samo zato što tako treba jer jedino tako možete uspeti ako to ne prija vašem organizmu. Takođe, ovakvo razmišljanje vam može doneti nezadovoljstvo svaki put kada ne obavite nešto kako ste zamislili-savršeno, možete razviti mržnju prema sebi jer vam se dogodilo nešto nedopustivo, i strah da će se tako nešto opet dogoditi. Ako vam se ovo događa upali ste u zamku disfunkcionalnog perfekcionizma (više o tome pročitajte ovde).

Kada postignete izvestan uspeh osećate da vredite više u stvari to nije tačno jer vi vredite i bez toga što znamo nešto o vašim postignućima, vi ste vredni kao osoba i kao ljudsko biće. Pored toga što se bavite vašom profesijom, vi možete biti i dobar roditelj, dobar komšija, dobar prijatelj, dobar građanin planete i zbog toga ste vredni. Ono što radite to je samo nešto čime se vi bavite i kroz šta zadovoljavate vašu radoznalost, iskorišćavate vaše potecijale ali to vas ne čini boljim čovekom.

Mr Sanja Marjanović
dipl.psiholog

kontakt: 064 64 93 417

vaspihologsanjamarjanovic@gmail.com

skypename: psihologsanja

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *