Osobe koje nisu u stanju da se emocionalno vežu

Svi ljudi žele kontakt jer je potreba za drugima naša urođena potreba. Ljudi su prosto biološki programirani da žive sa drugima, upućeni su jedni na druge. Sve naše psihološke (ali i nepsihološke) potrebe mi možemo zadovoljiti jedino u socijalnom kontekstu. Potpuna nezavisnost i razdvojenost od drugih je nemoguća i štetna. Sva ljudska sreća i nesreća proizilaze iz odnosa sa drugima. Bazične želje kao što su ljubav, sigurnost, prihvaćenost, samopoštovanje se zadovoljavaju putem odnosa sa drugima. Naš identitet zasniva se na odnosa sa drugima, počevši od najranijih odnosa sa majkom, ocem, članovima porodice, vršnjacima, prijateljima, partnerima itd. U svakom od tih odnosa mi smo doživeli nešto prijatno ili neprijatno i svako to iskustvo postalo je jedna kockica u mozaiku koji nazivamo lični identitet. Dakle, naš intimni doživljaj nas samih je sastavljen od naših doživljaja odnosa sa drugima.

S obzirom da smo svi biološki upućeni jedni na druge i da nam je kontakt neophodan, jasno je da se rađamo sa potrebom da se emocionalno vežemo za druge. Prvo naše vezivanje je vezivanje za majku, kasnije tu se uključuje otac, članovi uže familije itd. Priroda emocionalne vezanosti za majku u ovim najranijim danima, jako je važna jer od te veze zavisi da li ćemo se osećati sigurno, celovito, zadovoljeno, umireno, blaženo ili napeto, užasnuto, dezintegrisano i frustrirano. Kakva će biti priroda te veze zavisi i od majke i od deteta. Važnost kvaliteta te prve veze ogleda se i u tome što je naš nervni sistem tada u razvoju i što svaka promena u tom periodu može ostaviti traga na dalji razvoj.

Deca ne dolaze na svet kao tabula rasa. Nekada se tako verovalo ali sada se zna da nije tako. Svako dete dolazi na svet sa nekim urođenim, bazičnim svojstvima temperamenta. Neka dece su od samog početka mirna, ćutljiva, plačljiva a neka nemirna, radoznala, aktivna i sl. To svaka babica zna. S druge strane, majka je već formirana ličnost, sa svojim temperamentom i drugim karakteristikama ličnosti. Neke majke u responzivne, empatične, emocionalno dostupne, senzitivne za dečije potrebe, tople, umirujuće a neke su pak neempatične, emotivno tupe i nedostupne, odsutne, prestravljene ili kontrolišuće, neosetljive, depresivne i sl. Naravno to ne treba shvatiti kao krajnosti  u smislu da se sve majke mogu podeliti u tve dve kategorije, već pre kao kontinuum na kome svako može naći svoje mesto.

Kada se majka i dete susretnu oni stvaraju jednu dijadu u kojoj majka treba da obavlja mnoge funkcije koje dete ne ume niti može da obavlja na tom stepenu razvoja. Pored hranjenja i telesne nege, to su funkcije umirivanja, regulacije detetove emocionalne napetosti i uopšteno reagulacije detetove psihe. Dovoljno empatična, topla i emotivno dostupna majka je regulator detetovog mira i blagostanja. Da bi se sve to moglo dogoditi potrebno je da se dete veže za majku.

Kao što majka može biti odustna, neresponzivna, hladna i neempatična, problematično može biti i dete. Neka deca zbog svojih konstitucionalnih sklonosti mogu imati problema da se vežu za majku i zbog toga majka može imati problema da ih umiri i reguliše njihov psihički aparat. Neadekvatno ponašanje majke a kasnije i oca može dovesti raznih defekata u kontaktu i vezi sa detetom. Intruzivni, kontrolišući, hladni i emotivno nedostupni roditelji u dečijem unutrašnjem svetu psihe ostavljaju praznine, nezadovoljene potrebe ali i mržnju, emocionalnu glad zasićenu besom a kasnije i osećanjem krivice.

Postoje i roditelji koji decu zlostavljaju, počevši od ranih dana. Toga ima dosta ali se o tome malo priča. Istorija seksualnih i fizičkih zlostavljanja veoma često se sreće u istoriji psihijatrijiskih pacijenata. Zlostavljanje i nebriga rezultiraju time da zlostavljana deca ne izgrađuju poverenje prema roditelju i umesto ljubavi i odnosa brige i prihvatanja ona pounutruju odnos mržnje, agresije i odbacivanja. Priroda tog odnosa sa roditeljima kada se pounutri postaje detetov odnos prema samo sebi, postaje deo unutrašnjeg sveta, postaje deo ličnog identiteta. Isto važi i za odnos prihvatanja, ljubavi, brige i nege.

Za razvoj identiteta i razvoj ličnosti uopšte, važni su ne samo ovi rani nego i kasniji odnosi. Obično se kvalitet odnosa roditelja prema deci ne manja drastično tokom razvoja jer se ni sami roditelji ne menjaju. To znači da se taj odnos ponavlja i učvršćuje godinama. Uporedo sa tim i dečiji unutrašnji svet psihe se forima u skladu sa tim odnosima. Pojednostavljeno rečeno, prihvatajući roditelj stvoriće dete koje sebe isto tako voli, prihvata i umiruje sebe dok će agresivni, hladni i odbacujući roditelj stvoriti dete koje samo sebe odbacuje, mrzi i koje kada odraste će druge ljude i svoju decu tretirati na isti takav način.

Istina je da mi tretiramo druge na isti način na koji tretiramo sebe. Onaj ko nema u sebi ljubavi, onaj ko nije tokom razvoja stekao i pounutrio iskustva prihvaćenosti, topline, ljubavi i sigurnosti neće to imati u strukturi svoje ličnosti, u svom repertoaru, pa samim tim neće to moći ni da ponudi drugima. Nije moguće dati drugima ono što sam nemaš. Osobe čiji roditelji su bili hladni, emotivno nedostupni, agresivni ili još gore zlostavljači, stvoriće osobe koje će kada odrastu postati tzv. poremećaji ličnosti (narcistički, shizoidni, paranoidni, antisocijalni, histrionični, izbegavajući, zavisni itd.). Ove osobe takođe žele kontakt sa drugima kao i svi drugi. Ali te osobe nisu u stanju da se emocionalno vežu na način koji je karakterističan za zdrave osobe. Njihov način vezivanja je ili preteran (simbiotski, stapajući, praćen panikom pri razdvajanju) ili egoističan (u funkciji regulacije sopstvenog samopoštovanja, bez empatije za drugog, za nametanje sopstvene moći i agresije radi održanja lažne grandiozne slike o sebi).

Ove osobe su zapravo psihološki invalidi, njihovo samopoštovanje je veoma sniženo ili ga nema. Zamena za to često se ogleda u tome da ove osobe formiraju jednu lažnu grandioznu sliku o sebi kako bi sebe zaštitili od bolnih osećanja bezvrednosti, depresije, praznine, mržnje, pohlepe i zavisti. U kontaktu sa drugima, ove osobe kroz odnose nastoje da održe tu svoju lažnu sliku o sebi. U takvoj vrsti veze nema mesta za ljubav. Za neke od njih ljubav je opasna situacija u kojoj se zbog sopstvene gladi mogu spojiti sa drugima i u potpunosti izgubiti svoj identitet i psihološki integritet (granični, histrionični, zavisni poremećaj ličnosti) dok za neke kapacitet za ljubav ne postoji uopšte već se odnos sa drugima bazira isključivo na sprovođenju dominacije, moći, ponižavanja, agresije i sl. (narcistički i antisocijalni poremećaj ličnosti).

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

4 komentara na: “Osobe koje nisu u stanju da se emocionalno vežu

  1. Ona says:

    Ja mislim da ima poremećaj ličnosti zbog svega što mi se izdogađalo u životu. Danas sam emocionalno prazna osoba, ne mogu nikoga voljeti, sve gledam kroz interes. S nekim muškarcem gledam da bude iz financijske koristi i uvijek mislim na sebe.
    Je li to neki poremećaj?

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, za dijagnozu poremecaja licnosti potrebna je opseznija simptomatologija. Sto se Vaseg problema tice, to je prosto obrazac koji je naucen i koji ste Vi odabrali u skladu sa nekim Vasim karakteristikama i iskustvom koje ste imali kroz zivot. Verovatno postoji problem sa emotivnim vezivanjem/otvaranjem i otuda ta praznina. Ukoliko takav obrazac ponasanja pocinje da Vam smeta onda treba razlisliti o tome da pocnete da ga menjate bilo samostalno bilo uz strucnu pomoc psihologa. Srdacan pozdrav. Sanja Marjanovic,dipl.psiholog

  2. mis says:

    imam Ljubavnu vezu ,ustanovljeno je da imam straha od bliskosti ali to je zapravo to sto se pise u ovom tekstu. dali mogu uz partnera da naucim da se vezem emocionalno? (naravno uz pomoc psihoterapije i lekova protiv napade panike? ) pozz

  3. ema says:

    zbog tbavlju prema sebi
    eskog djetinstva , svašta sam prošla, zahvaljujući mojoj majci-mostrumu, prilično sam stala na noge, nekako rješila neke stvari, stavila ih na svoje mjesto, ljubav prema zivotinjama kompezirala sa ljubavi prema sebi
    Ukratko rekla bih kak0o mi je bilo dobro sam. no ima jedna stvar kojoj ne mogu stat na kraj. naime vezat cu se za stranc u konkretnom slučaju za zenu, ..bez nekih pravih temelja.
    ona me odbaila i malo mi je teško. ok ne pravim probleme njoj jer to nema vetze sa njom nego sa mnom, ali dali je ona pokrenula neki nepoznati obrazac u meni ili je projkecija moje zloceste majke

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *