Donošenje odluka

Donošenje odluka nekad može biti težak zadatak, naročito ako se odluke odnose na važne aspekte života i ako će ono što je odlučeno imati dugoročne posledice. Nekada je donošenje odluke izarazito lako i nedvosmisleno dok ponekad to može biti veoma složen proces.

Šta sve može uticati na donošenje odluka?

Na naše odluke uglavnom utiče više faktora odjednom, kao na primer: naše želje i nezadovoljeni motivi, emocionalno stanje u momentu odlučivanja, sistem vrednosti koji smo usvojili, način na koji sagledavamo sopstvene ambicije i sposobnosti, naša procena sredinskih uslova i prepreka itd.

Na teškoće u donošenju odluka mogu uticati: emocionalne blokade (konfuzija, strah, depresija), pasivnost i zavisnost od drugih, ambivalencija, konflikt dvostrukog odbijanja, pritisak sredine i sl. U ovom tekstu razmotrićemo neke od tipičnih faktora koji mogu otežavati donošenje odluka.

Tipične emocionalne blokade koje mogu ometati proces donošenja odluka

Emocionalne blokade su najčešći uzrok problema u odlučivanju. Tipična blokada nastaje usled straha. Osoba odlaže donošenje odluke jer se plaši mogućnosti greške. U osnovi ovog straha je verbalizovani ili neverbalizovani iracionalni zahtev prema sebi: Ja moram biti 100 % siguran da je moja odluka ispravna i ne smem ni pod kojim okolnostima pogrešiti. Ovo vrsta iracionalnog zahteva prema sebi proizilazi iz perfekcionističke životne filozofije koja podarazumeva set verovanja da osoba mora biti u svemu najbolja, nepogrešiva i besprekorna. Dok god razmišlja na ovaj način osoba će sumanjati u ispravnost svojih odluka jer retko kada (gotovo nikada) ne postoji garancija za posledice naših odluka. Polazeći od ovakvog stava osoba stvara sebi intenzivnu strepnju (anksioznost) koja vodi u izbegavanje (odlaganje donošenja odluke) i/ili stvaranje konfuzije. Dok god osoba sama sebi stvara anksioznost, on/ona usmerava svoju pažnju na brigu i razmišljanje o mogućim (i fantaziranim) negativnih ishodima umesto da razmišlja o mogućim alternativama i pozitivnim ishodima. Mnogo korisniji stav za donošenje odluka jeste prihvatanje mogućnosti da se pogreši jer i drugi ljudi ponekad greše. Odustajanje od zahteva za nepogrešivosti dovodi do redukcije anksioznosti. Pored straha, depresivno raspoloženje može otežavati donošenje odluka. Kada je osoba obeshrabrena, potištena ili opterećena osećanjima krivice teško da se može fokusirati na sam proces odlučivanja. U tom slučaju odlučivanje se može pretvoriti u depresivno ruminiranje (stalno ponavljanje crnih slutnji i zamišljanje negativnih ishoda). Generalna preporuka je da važne odluke, odluke koje mogu imati dalekosežne i dugoročne efekte ne treba donositi u afektivnom stanju (stanju kada je osoba besna, depresivna, preplašena itd.). Bolje je sačekati da to stanje prođe i onda razmisliti o svemu. Ljudi su skloni da razmišljaju u skladu sa aktuelnim raspoloženjem. Na primer: kada je neko potišten on/ona ima pesimističke misli, razmišlja o prošlim i budućim neuspesima i sl., teško da u tom raspoloženju može razmišljati pozitivno, konstruktivno ili razmišljati o svojim uspesima, željama i ciljevima.

Pasivnost i zavisnost od drugih može značajno otežavati donošenje odluka. Donošenje odluka pored svesti o sopstvenim željama podrazumeva i preuzimanje lične odgovornosti za moguće posledice, za moguće uspehe ili neuspehe. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti život i vlastite odluke podrazumeva da osoba veruje da ima prava na lični izbor, pravo da traži i dobije ali i pravo da pogreši jer jer nesavršeno ljudsko biće. Upravo to nedostaje pasivnim i zavisnim osobama. Pasivne i zavisne osobe apriori odustaju od svojih želja i pravo odlučivanja prebacuju na drugog (obično osobe od kojih zavise ili sa kojom su u simbiotskom odnosu). Time što prepuštaju drugima ovaj zadatak imaju izvesnu kratkoročnu dobit koja proizilazi iz toga što ne moraju da ulažu nikakav napor koji može nositi odlučivanje kao ni odgovornost za posledice tih odluka. S druge strana ovakav stav ima negativne dugoročne posledice – odustajanje da se spoznaju i zadovolje vlastite, autentične, istinske želje, slabljenje samopouzdanja, pospešivanje zavisnosti od drugih, jačanje osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti. Osoba koja prepušta donošenje odluka drugima, često zaboravlja na sebe i svoje želje, što se manifestuje kroz apatiju i konfuznost u prepoznavanju i saopšavanju onoga što žele ili ne žele. Prevazilaženje ovih problema podrazumeva učenje asertivnih veština.

Ambivalencija je stanje u kojem u isto vreme imamo u potpunosti suprotne emocije prema istom objektu ili cilju. Na primer: osoba želi da ode da živi u inostranstvu ali se ujedno toga i plaši, osoba hoće da prekine vezu ali se plaši usamljenosti itd. Ambivalencija često vodi u odlaganje. Ambivalentni konflikt se razerašava tako što osoba nastoji da razreši, preispita i prevaziđe negativne emocije koje ima prema objektu ili pokuša da pronađe adekvatne resurse za njihovo prevazilaženje. Na primer, osoba koja se plaši da bude usamljena, može razmišljati o tome kako da na kostruktivan način prevaziđe ili minimizira usamljenost (pronađe dodatne aktivnosti, pronađe nove prijatelje i sl.) ili prepispita svoje stavove o usamljenosti (da li je usamljenost zaista nešto što je užasno i nepodnošljivo ili je samo  neprijatno, ako je usamljen/na šta to govori o njemu/njoj i sl.).

Konflikt dvostrukog odbijanja je situacija kada osoba od dva zla mora izabrati jedno, obično manje. I ova vrsta konflikta može uvesti osobu u odlaganje jer šta god da odluči i uradi osobu ne čeka ništa prijatno. U ovim situacijama osoba treba da ima na umu da je razrešenje konflikta nagrada koju će dobiti, odnosno prestanak neprijatnog isčekivanja, premišljanja i odlaganja rešenja.

Pritisak sredine se odnosi na situacije kada za osobu značajni drugi vrše pritisak da osoba odluči u skladu sa njihovim željama i preporukama. Na primer: roditelji vrše pritisak na dete koju školu da upiše i sl. U ovakvim situacijama odlučivanje u skladu sa zahtevima sredine mogu osobu osloboditi pritiska i odgovornosti za posledice ali dugoročno gledano to nije konstruktivan način odlučivanja. Ako osoba donese odluku pod pritiskom sredine a kasnije ustanovi da to nije želela može se javiti ljutnja na sebe i samooptuživanje. Takođe treba imati na umu da niko drugi ne može da odluke donosi adekvatnije od vas samih iz razloga što vas niko toliko dobro ne poznaje (čak ni roditelji), nema jasan uvid u vaš unutrašnji svet želja, emocija i načina razmišljanja. Tako da i pored pritiska sredine najbolje je da odluke ipak donosite samostalno. Druge možete konsultovati ili saslušati ali neka vaše odluke budu samo vaše.

Kako da mudro donosite odluke?

I na kraju umesto zaključka, možemo izneti neke opšte preporuke kada je u pitanju donošenje odluka:

  • Ako donosite važne odluke sa dugoročnim posledicama uzmite u obzir sve dobiti i štete koje možete imati (primenite tehniku procene dobiti i štete)
  • Pored racionalnih argumenata jako je važno da u vašu kalkulaciju uključite i ono što osećate, nije dobro da ne poslušate vaše srce pre nego što donesete odluku. Nekada (ne uvek) vaše srce zna bolje šta je dobro za vas nego bilo kakva racionalna analiza ili mišljenje drugih osoba. Zato slušajte svoje srce.
  • Prepoznajte emocionalne blokade koje vas ometaju u odlučivanju i poradite na njima. Otklonite bar privremeno vaš perfekcionizam, strahove da možete pogrešiti ili konfuziju koju stvarate stavovima da nemate prava na ostvarenje vaših želja i ciljeva.
  • Preuzmite u potpunosti odgovornost za vaše odluke. Ako ste neku odluku doneli samostalno i iskreno nećete se posle kajati čak i da pogrešite. Pođite od stava da ljudi ponekad greše a pošto ste vi čovek/žena i vi možete pogrešiti čak i kada to ne želite.
  • Konsultujte se sa drugima, saslušajte njihova mišljenja i preporuke ali uvek odlučujte samostalno. U tom slučaju ćete se najmanje kajati ako pogrešite a bićete ponosni na sebe ako ste bili u pravu.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email:onlinepsihoterapija@gmail.com

skype:vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

4 komentara na: “Donošenje odluka

  1. Lili says:

    Postovani,

    Vec neko vreme imam problem da odlucim sta zelim. studirala sam jezike i kulturu i trazila razlicite poslove koji bi se uklapali u to obrazovanje, ali zapravo nemam jasnu sliku sta zelim da radim u zivotu i kako vidim sebe. Najveci stres mi je posao, jer bih zelela da pocnem da radim ali nemam jasan cilj – ne mogu da zamislim sebe na nekom odredjenom radnom mestu – nego saljem prijave na razlicite oglase gde bih sa svojim kvalifikacijama ‘mogla da prodjem’. Kako da nateram sebe da odlucim? Zasto ja to vec ne znam?
    Ja sam sada u situaciji da, kada bi me neko pitao: „Da mozes da zivis bilo gde na svetu i da se bavis bilo kojim poslom – gde i sta bi to bilo, sta bi te cinilo srecnom?“, ja na to nemam nikakav odgovor. ja vise ne znam u dubini duse sta bih najvise volela.

    Volela bih da dobijem neki savet kako da prevazidjem taj problem da se za nesto opredelim i kako da prepoznam koje su mi zelje. Da li se radi o nekom dubljem problemu – anksioznosti ili depresiji, sto me sprecava da osetim zar za necim? Trenutno mi nista ne pobudjuje interesovanje, a istovremeno mi sama cinjenica da ne znam sta zelim predstavlja veliki stres i pritisak.

    hvala unapred na odgovoru.
    S postovanjem, Lili

  2. Amerikanac aaa says:

    imam 30 godina i radio sam na kruzeru kao fitnes trener,imao sam djevojku iz Australije. Nas dvoje smo planirali zivot u Australiji posle njenog ugovora koji zavrsava u Oktobru. Posto nismo dobili isti brod ja sam se zrtvovao i dosao u Majami (odakle ide njen brod) da joj budem blize! Medjutim nakon samo 10 dana razdvojenosti zbog moje posesivnosti mi smo raskinuli i ona je promjenila misljenje. Kao odradice jos jedan ugovor nakon ovoga. To me je slomilo i nije mi palo na pamet da se vratim na brod. Ona me je posle molila da odemo na odmor zajedno i odlucimo sta cemo kasnije. Posto mi nije bila sigurna ja sam se ozenio za papire (platio) i ostao u Americi. Ona jos radi na brodu a ja se kajem sto nisam probao jos jednom sa njom a ne ovako ishitrene odluke da donosim. Ne svidja mi se zivot u Americi,vratio bih se na brod ali nema povratka vise jer sam u procesu za dobijanje drzavljanstva. Molim nju da mi se vrati ali ona ima sad momka,ozenjenog oficira. Jako mi je tesko

  3. Neodlucna says:

    Zanimljiv tekst. Prepoznala sam sebe u ovom delu o „emocionalnim blokadama“. Rado bih poslusala Vas savet „Prepoznajte emocionalne blokade koje vas ometaju u odlučivanju i poradite na njima. Otklonite bar privremeno vaš perfekcionizam, strahove da možete pogrešiti“- ali ne znam kako! Postoji li neka literatura koju predlazete, tehnike koje se mogu primeniti… bilo sta?

  4. Bosko says:

    Došao sam u Ameriku pre 10 meseci kao student na work and travel program. Nakon manje od dva meseca rešio sam da ostanem u Americi o čemu sam razmisljao i pre dolaska. Na osnovu priči poznanika iz Amerike predlagali su mi da položim za voznju kamiona. Odlucio sam se na to jer je dobra zarada i nakon toga imao sam plan da se vratim u Srbiju sa novcem. Uradio sam sve sto sam mogao, polozio sve testove i nisam došao do dozvole zbog greske drugih. Ostao sam bez novca, došao u Cikago gde sam imao privremeni smestaj ali bez posla. Zbog mog ne tako dobroj Engleskog bio sam ogranicen sa biranjem posla. Nakon 20 dana nasao sam posao basera, slabo placen ali sam morao nesto da radim. Nakon mesec dana nasao sam jos jedan posao, isti u drugom restoranu. Sada radim ta dva posla i idem u skolu Engleskog. Vremena imam jako malo ali sam se nadao da ce vredeti jer cu naći bolji posao. Pre nekoliko dana otac mi je preminuo, zeleo sam istog trenutka da se vratim za Srbiju ali mi je majka rekla da necu nista promeniti a da cu mnogo izgubiti. Moja zelja je da se sto pre vratim za Srbiju ali je problem sto onda vise ne bih mogao da udjem u Ameriku jer nemam papire a ne bih sebi oprostio da odem dole posle godinu dana bez neke svote novca i dobro naučenog Engleskog. Majka podržava svaku moju odluku. Ukazala mi se prilika da opet vozim kamion sto nije nikako lep posao ali donosi dobru zaradu. Ne bih to zeleo jer ne bih imao prilike da usavrsim jezik ili upoznam nekog preko koga bih došao do papira. Druga opcija je da ucim posao barmena sto imam priliku. Taj posao me vise privlaci zbog druzenja sa ljudima, šanse da upoznam nekoga, usavrsavanja jezika i sam posao mi se dopada. Lose je to sto bih morao da nastavim sa poslom basera koji ne volim za malo novca i imaću jos manje vremena jer bih uporedo ucio i za bartendera i novac nije toliko izvestan kao u poslu kamiondžije. Mada ni jedan od ova dva posla mi ne garantuje da cu doci do zeljene cifre za željeno vreme a to je oko godinu dana. Znam da je to kratak period za nesto ozbiljnije ali ja želim da budem sa porodicom naročito sad i ne bih zeleo da živim u Americi. Opet plasi me i stanje u Srbiji da bih otišao bez novca odavde. Najbolje bi bilo kada bih rešio papire ali to nijej bas tako lako.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *