Emocionalna vezanost

emocionalna vezanost

Svi ljudi se rađaju sa kapacitetom za emocionalno vezivanje. Prva vezivanja uključuju vezanost za majku, oca a kasnije i ostale članove uže porodice. Kvalitetna i sigurna vezanost za majku u prvim godinama života predstalja temelj kasnijeg osećanja sigurnosti i poverenja u druge. Nesigurno vezivanje, nekvalitetan odnos sa majkom i separacije od majke mogu kod deteta stvoriti bazičan osećaj nesigurnosti što može doći do izražaja kasnije u partnerskim vezama. Nesigurnost u partnerskim vezama se manifestuje kroz posesivnost, strah od odbacivanja,  igranje igara i izbegavanje ostvarivanja dubljeg, emocionalnog kontakta sa partnerom.

Emocionalno vezivanje je prirodna sposobnost koja postoji i kod životinja. Reč je o urođenoj i snažnoj potrebi. Emocionalno vezivanje nužan je preduslov kvalitetne veze. Svi ljudi teže kontaktu sa drugima i vezivanju. Čak i čudaci, asocilajni ljudi žele kontakt sa drugima ali ne znaju kako da ga ostvare ili se toga izrazito boje. Kontakt sa drugima je hrana za dušu. Odsustvo kontakta sa drugima dovodi do osećanja usamljenosti, jačanja strahova i osiromašenja ličnosti.

Osobe koje su imale problema u vezivanju tokom detinjstva pored želje da se vežu opterećene su strahom od vezivanja. Kada se vežemo za neku osobu mi na neki način ponovo prolazimo kroz naša prva iskustva u vezivanju. Ako su ta prva iskustva bila problematična mi ćemo tu problematiku odigravati u sadašnjim odnosima sa partnerom sve dok te probleme ne prevaziđemo. Reč je o prevazilaženju straha od vezivanja. Kod nekih osoba strah od vezivanja je otvoreno prisustan dok kod nekih je prigušen i sprečava osobe da se vežu.

Emocionalno vezivanje podrazumeva da ostvarimo dublji kontakt sa partnerom, da dozvolimo da on/ona uđe u naš lični prostor, da osetimo njegovu/njenu blizinu. Emocionalno vezivanje je više od zaljubljenosti. Zaljubljenost je površnija od vezivanja. Možemo biti ludo zaljubljeni u nekoga vez ikakvog vezivanja. Ali svakako ne možemo ostvariti kvalitetnu vez bez da dozvolimo sebi da se vežemo. Vezivanje dovodi do toga da naša veza postane kompletna i odnos ispunjavajući. Upravo je vezivanje ono čemu težimo i to ne može biti zamenjeno niti kompenzovano seksom i zaljubljivanjem.

Osobe koje zbog svog straha od vezivanja izbegavaju vezivanje osećaju se usamljeno i/ili prazno. Takve osobe ulaze u površne odnose i nisu u stanju da ostvare stabilnu, dugoročnu vezu. Tek kada se vežemo za nekoga onda se osećamo zaokruženo, upotpunjeno, sigurno i ispunjeno u vezi. Osobe koje se ne vežu to ne osećaju. Osobe koje nikada nisu prošle kroz iskustvo sigurnog, dugoročnog vezivanja nemaju u svom iskustvu doživljaj istinske ljubavi. Za njih vezivanje znači dolaženje u kontakt sa bolom koji su doživljavali kada su bili odbacivani od strane roditelja (pre svega majke) u detinjstvu. Susretanje sa nadolazećim bolom može biti praćeno intenzivnim strahom. Sve dok osoba ne prevaziđe neprijatna osećanja koja prate pokušaje vezivanja, on/ona neće biti u stanju da se istinski veže za nekoga.

Razrešenje strahova i bola koji su posledica problematičnog vezivanja u ranom detinjstvu moguće je samo u sigurnom, prihvatajućem setingu. Postoje dva načina da se to postigne. Jedan je iskustvo bezuslovnog prihvatanja od strane partnera a drugi način je proživljavanje ovog iskustva na psihoterapiji. U prvom slučaju, potrebno je da osoba nađe nekoga ko će je zaista prihvatiti i ko će biti u stanju da podnosi njegove/njene strahove od odbacivanja a da pritom ga/je ne odbaci. Kada osoba prođe korz ove strahove u sigurnom i prihvatajućem odnosu, strahovi će nestati a stvoriće se jaka emocionalna veza. Kod ovakve vrste iskustva može doći do jakog vezivanja za partnera i stvaranja simbiotskog odnosa. To predstavlja drugu fazu u prevazilaženju straha od vezivanja. Sledeća faza je učenje da se odvežemo, separiramo od te osobe kako bi vratili sebi slobodu. To je takođe bolno iskustvo. Odbacivanje, odvajanje od nekoga ko nas je negovao, zaštitio kada nam je bilo potrebno nije lako. Razdvajanje i izlaženje iz simbioze je nužan preduslov daljeg razvoja. Kada prevaziđemo simbiozu, iskustva vezivanja i odvezivanja, svarimo bol i strahove, tada smo spremni za zrelu ljubav.

Prolaženje kroz ove faze može se odigrati i na psihoterapiji, gde se klijent emocionalno vezuje za terapeuta. Terapeut obezbeđuje klijentu siguran seting, podržava klijenta i bezuslovno ga prihvata. Pored prihvatajuće uloge, terapeut je i onaj koji razume, objašnjava i interpretira. Klijent na terapiji, kroz terapijski odnos odigrava sva svoja bolna osećanja koja su pratila nesigurno vezivanje. Kada prođe kroz ta osećanja sa terapeutom i kasnije se odveže od terapeuta (koji je služio kao majčinska figura) klijent je sazreo i spreman da se upusti u vezivanje u spoljašnjem svetu.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

 

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

2 komentara na: “Emocionalna vezanost

  1. andronika says:

    Kako mogu da pridobijem vlastito dete i njegovu ljubav? On je isuvise vezan za roditelje moga muza,i njihova rec je zakon?Uopste ne voli da provede sa mnom vreme,nego non stop misli na njih?Trudim se da ga zabavim, da mu udovolim,ali on to uopste ne ceni,kako da postapim?

  2. katarina says:

    andronika, ne znam da li ce Vam moje iskustvo bar malo pomoci ali i ja sam cesto imala osecaj da me moj sin, koji sad ima 17 godina, ne voli i da mu je uvek bitnije misljenje i savet drugih nego moje. Godinama me je to bolelo i izjedalo. Jos gora mi je bila cinjenica ta da smo njegov otac i ja razvedeni i da sam ja jedina koja zaista brine o njemu 24/7, a da on prema tome ne pokazuje ni razumevanje, ni zahvalnost a da cesto ne osecam da ima ljubavi za mene. Pre odprilike 6 meseci kada vise nisam bila sposobna da izadjem na kraj sa njegovim pubertetom i losim uticajem po nas odnos od strane njegovog oca i familije i jedino resenje koje sam imala bilo je da ga posaljem da zivi sa njegovim “ najboljim tatom“. Od tada nas odnos se znacajno promenio, mislim da po prvi put razume sta sam sve do sada cinila za njega, vise nisam „najgora mama“ na svetu a i sve veci i cesci su „izlivi“ ljubavi sa njegove strane. U pocetku sam se osecala kao gubitnik koji je kapitulirao ali sada znam da nisam uradila nista lose time sto sam ga poslala kod oca jer mu je i on roditelj isto koliko i ja.
    Ne znam kakvi su vasi porodicni odnosi ali ono sto mislim da znam je da se deca cesto surovo i bez emocija ponasaju prema roditelju u ciju su ljubav apsolutno sigurni. Verujem da vam je jako tesko, bilo je i meni, ali takvo ponasanje vaseg deteta ne znaci da vas ne voli i ne postuje vec samo da ste mu siguran “ ventil“ za odusak. Pokusajte da se ne merite i takmicite sa njima a prema njemu se ponasajte kako osecate u odredjenom trenutku. Mislim da je to samo neka faza u njegovom zivotu i da ce se kockice sloziti kako treba kad za to bude vreme. Ja sam se dugo preispitivala i borila sa osecajem krivice ali sada znam da iako nisam najbolja mama na svetu jako daleko sam od najgore i to mi je sasvim dovoljno jer znam da sam radila najbolje sto sam umela. Ne znam da li vam je moje iskustvo bar malo pomoglo, u svakom slucaju verujem da nije na odmet da cujete da niste jedini. Pozdrav

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *