Učenje po modelu

Kada se pomene reč učenje, većina ljudi misli na učenje nekog gradiva, obično onog gradiva koje se uči u školi, fakultetu ili u nekom drugom formalnom ili neformalnom obrazovnom kontekstu. Ova vrsta učenja predstavlja samo mali deo onoga što učimo tokom života. Ceo život se sastoji u učenju i to je proces koji nikada ne prestaje.

Još od malih nogu učimo da tolerišemo glad i neprijatne telesne senazacije, učimo da govorimo i hodamo, da komuniciramo sa sredinom koja nas okružuje, učimo da izražavamo osećanja, učimo da pišemo i čitamo, učimo da vozimo bicikl itd. Kasnije tokom adolescencije i mladalaštva učimo da se družimo, sklapamo prijateljstva, učimo kako da se ponašamo u vezi, podnosimo odbacivanje i raskid, učimo kako da izražavamo svoju seksualnost itd. Tokom odraslog doba učimo kako da živimo u braku i porodici koju smo osnovali, kako da odgajamo decu  i mnogo toga još. Jednom, rečju učenje nikada ne prestaje i nikada ne znamo dovoljno. Život je uvek ispred nas. Po pravilu ulazimo u sve važne životne situacije (kao što su brak, veze, posao, roditeljstvo itd.) nespremni, jer nemamo dovoljno iskustva, znanja i veština. Retko kada smo spremni za ono što nam je nepoznato ili malo poznato. Upravo ti zahtevi koje pred nas postavlja život teraju nas da stalno učimo.

Većina ljudi smatra da se uči samo gradivo u školi a u stvari zaboravlja da se zapravo svako ponašanje uči. Pored navika i veština uče se i crte ličnosti koji predstavljaju relativno trajne obrazce reagovanja i ponašanja. Jedan od važnih oblika učenja koji je u osnovi učenja tih relativno trajnih oblika ponašanja i reagovanja je učenje po modelu. Učeći po modelu mi usvajamo različite oblike socijalnog ponašanja, socijalnih veština, stavova, vrednosti, predrasuda itd.

Učenje po modelu je oblik učenja u kojem subjekt (osoba koja uči) posmatrajući model (uzor) usvaja odeređene oblike ponašanja koje taj model ispoljava. Pored direktnog podučavanja dece (ili odraslih) jedan deo socijalizacije i razvoja ličnosti ostvaruje se na taj način što dete ili odrasli aktivno imitira stavove ili ponašanja drugih (roditelja, drugova, nastavnika i sl.). Na taj način osoba koja uči usvaja te oblike ponašanja ili stavova iako uzori koje imitira nisu imali nameru da ih tome nauče. Ponašanje drugih služi kao model i može često da poništi učinke direktnog podučavanja. Na primer: roditelj kažnjava dete zato što se potuklo sa drugovima, čineći to sa namerom da nauči dete da ne udara druge. Međutim dete istovremeno uči na roditeljskom primeru, jedan oblik fizičke agresije i baš to učenje po modelu može da odredi kako će se dete ubuduće ponašati kada bude bilo na sličan način frustrirano u svom odnosu sa drugim ljudima.

Učenje po modelu ima često mnogo moćniji efekat nego bilo koji vid direktnog podučavanja. To je naročito slučaj kod dece. Roditelj koji puši teško će svoju decu savetima podučiti da ne ne puše kada u isto vreme svojim ponašanjem pruža detetu model tog ponašanja. Često je ponašanje roditelja u suprotnosti sa onim što roditelji govore i traže od dece. U takvim situacijama dete će se gotovo uvek ugledati na ono što roditelj čini a ne na ono što govori. Upravo to je mehanizam putem kog roditelji prenose mnogo toga dobrog ali i lošeg na svoju decu bez namere da to učine.

Kako odrastamo tako naši roditelji postaju sve manje važni uzori ali sve veći značaj dobijaju vršnjaci, nastavnici, ili duge osobe koje doživljavamo kao autoritete. Učenjem po modelu možemo naučiti mnoge korisne ali i štetne obrazce ponašanja. Ova vrsta učenja ima veoma važnu ulogu u formiranju vlastitog i socijalnog identiteta.

Vladimir Mišić

dipl. Psiholog

 

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Jedan komentar na: “Učenje po modelu

  1. Pingback: Коцкица је бачена | Био-блог

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *