“Čitanje misli”

„Čitanje misli“ je jedna od učestalih grešaka u mišljenju koja otževa komunikaciju među ljudima. Ovoj vrsti greške svi smo skloni ponekad a neki ljudi su tome skloniji od većine.

„Čitanje misli“ kao greška u miljenju ima dve podvarijante:

Prva varijanta se odnosi na to kada smo skloni da pogrešno verujemo da su drugi ljudi u stanju da čitaju naše misli, tačnije da bez pogreške prepoznaju naše emocije, namere, motive, želje i sl. a bez da ih mi o tome eksplicitno obavestimo. Ponekad imamo utisak da to što mi osećamo, mislimo i želimo je toliko očigledno i jasno da nema razloga da to saopštavamo drugima jer se to prosto podrazumeva. U osnovi toga leži pogrešna pretpostavka da ako je nama nešto očigledno to mora biti očigledno i drugima. Ovu netačnu pretpostavku baziramo često na jačini našeg unutrašnjeg doživljaja, pa onda pogrešno zaključujemo da ako je nama nešto toliko upečatljivo, autentično i očigledno biće i drugima. Pritom zaboravljamo da drugi nemaju uvid u ono što se događa u nama. Ova vrsta greške češće se javlja u odnosima sa ljudima koje poznajemo, koji su nam bliski (na primer: članovima porodice, prijateljima i sl.). Iz razloga što nam je neko blizak mi smo skloniji da zaključimo da tim osobama ne moramo da objašnjavamo šta mislimo, osećamo ili želimo.

U realnosti često je suprotno. Komunikacija među ljudima (pa i među onima koji su bliski) može biti veoma komplikovan i složen proces u kome se ništa ne podrazumeva. Druga strane (kao i mi sami) u većini slučajeva uglavnom zaključuje, nastoji da razume i protumači ono što smo mi poslali kao manje ili više jasnu poruku, nego što se poruka prenosi sama po sebi. Ono što mi želimo da iskomuniciramo i podelimo sa drugima je često odraz naših unutrašnjih (drugima često nevidljivih) stanja (kao što su motivi, potrebe, emocije i sl.). Mi smo skloni da zaboravimo da svako od nas gleda na svet kroz svoje naočare koje su obojene tim unutrašnjim stanjima, crtama ličnosti ali i karateristikama sociokulturnog miljea iz koga dolazimo i u kojem smo formirani.

Drugi aspekt ove greške u mišljenju jeste pogrešno verovanje da smi mi u stanju da čitamo misli drugih ljudi, odnosno da smo u stanju da jasno i nedvosmisleno preoznamo njihove želje, osećanja, misli, stavove i sl. Ova pretpostavka je podjednako pogrešna kao i prva. Dok prva varijanta “čitanja misli“ se bazira na centriranosti (fiksiranosti) na sopstvenu perspektivu (sopstvenu tačku gledišta koja je obojena ličnim uverenjim, osećanjima, motivim i prethodnim iskustvom), druga varijanta bazira se na želji za razumevanjem i saznanjem. Time što verujemo da razumemo druge čak i kada nam oni ne šalju jasne signale mi jačamo sopstveni osećaj sigurnosti u komunikaciji. Nekada je od presudne važnosti da razumemo druge kako bi znali kako da se postavimo, šta da učinimo.

Koliko se zapravo stvarno razumemo u komunikaciji?

Kada bi smo se malo više zamislili otkrili bi smo da ljudi u mnogim situacijama se zapravo veoma malo razumeju. Jedan od uzroka takvih nesporazuma jeste verovanje da smo u stanju da besprekorno razumemo druge.

Psiholozi u radu sa ljudima polaze od upravo suprotne, zdravorazumske predstave o skladnom međusobnom razumevanju. Psiholozi polaze od pretpostavke da su ljudi jedinstveni, složeni sistemi skloni promenama raspoloženja, pod snažnim uticajem emocija, ličnih uverenja (koje su usvojili ili samokonstruisali), uticajem kulture ili subkulture iz koje dolaze itd. Iz tih razloga psiholog polazi od stava da je druge nemoguće razumeti na prvu loptu, već je nužno uložiti izvestan intelektualni napor da bi se komunikacija učinila prijemčljivijom.

Kako to rade psiholozi?

Umesto čitanja misli, psiholozi postavljaju ljudima brojna pitanja i podpitanja (kao na primer: Šta vam to znači? Šta mislite pod tim? Šta to govori o vama/njima? Kako se osećate dok tako mislite? i sl.) kojima nastoje da otkriju lična značenja koje ljudi pridaju sebi, drugima ili svetu u kojem žive. Drugo oruđe koje psiholozi koriste jeste empatija. Empatija predstavlja prirodnu sposobnost uživljavanja i saosećanja sa drugim ljudima. Svi ljudi imaju empatiju, neki više a neki manje razvijenu. Na osnovu uživljavanja, mi smo u stanju da dobijemo neke dodatne informacije o osobi koje osoba nije jasno izgovorila ili osvestila. Za razliku od laika, psiholog sva saznanja o drugoj osobi tretira kao pretpostavke (a ne nepogrešive činjenice) dok se one dokažu u realnosti. Zahvaljujući tom stavu svaka pretpostavka je podložna korekciji i promeni.

Kako da unapredite svoju komunikaciju sa drugima?

Ako i Vi želite da poboljšate svoju komunikaciju i razumevanje drugih, prepoznajte u kojim situacijama ste skloni ovoj vrsti greške i prestanite da to činite. Umesto toga zauzmite sledeće stavove:

  • Razumevanje drugih je aktivan proces koji podrazumeva razmišljanje i tumačenje toga šta je drugi želeo da kaže (dakle, podrazumeva intelektualni napor)
  • Razumevanje drugih uključuje ne samo razumevanje onoga što ljudi govore nego i toga kako se oni osećaju, šta žele i u kom kontekstu
  • Preterana samouverenost u komunikaciji pre oteževa nego što pomaže komunikaciju
  • Način na koji mi mislimo, razumemo i opažamo svet ne mora nužno (a često i nije) biti način na koji drugi ljudi to čine
  • Empatija predstavlja sastavni deo dobre komunikacije i produbljenog razumevanja drugih

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlineosihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

2 komentara na: ““Čitanje misli”

  1. zveki says:

    upravo ta empatija,po meni suvisna ili prenaglasena je razlog mog odustajanja po pitanju saradnje sa psihologom,ne jednom,vise puta.

    • Profile photo of Dr Vladimir Misic
      Dr Vladimir Misic says:

      Postovani, prisustvo bar male doze empatije kod psihologa je neophodno da bi on bio dobar strzcnjak. Ako ne mozete da se uzivite bar u nekom stepenu sa osecanjima drugih ljudi onda cesto ne mozete da shvatite sta ih tisti i ne mozete ni da im budete od pomoci. Potpuno odsustvo empatije karakterise psihopate. Ipak, postoje neki psiholozi ili odredjeni pravci koji prenaglasavaju ulogu empatije. Sama empatija,u vecini slucajeva, ne moze pomoci, ona je samo sredstvo koje olakasava rad psihologu i daje mu smernice u kom pravcu treba resavati problem zbog kog nam se klijent obratio. Pozdrav.
      Vaš psiholog

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *