Osećanje krivice

Osecanje krivice

Osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske osobe. Osobe sklone osećanjima krivice sklone su da preuveličavaju sopstvenu odgovornost za počinjene prekršaje i minimalizuju odgovornost drugih učesnika u događaju. Takođe, osobe sklone osećanima krivice sklone su i da preuveličavaju mogućnost kazne ili odmazde koja bi mogla uslediti za njihovo ponašanje.

Zašto je osećanje krivice nezdravo osećanje?

Osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje, depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti. Osećanje krivice je izraz autoagresivnog stava prema sebi. Osoba koja proizvodi osećanje krivice čvrsto veruje da nipošto nije smela da pogreši u datim okolnostima i da to što je pogrešila/o govori o tome da je ona/on loš čovek. U ovakvom verovanju nailazimo na dve iracionalne komponete u mišljenju. Prva je apsolutistički zahtev prema sebi o nepogrešivosti a druga, preterana generalizacija (ako sam loše postupio to znači da sam loš čovek).

Šta je zdrava alternativa osećanju krivice?

Zdrava alternativa osećanju krivice je osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.

Osećanje krivice i depresija

Intenzivna i hronična osećanja krivice možemo sresti kod nekih oblika depresije a potpuno odsustvo osećanja krivice i kajanja kod psihopatije. Ono što je najdestruktivnije u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Važan aspekt u proceni lične odgovornosti je postojanje namere (da li je osoba počinilac imala nameru ili motiv) da se izvede neko ponašanje. Odsustvo namere umanjuje stepen lične odgovornisti za posledice nekog ponašanja i u tom slučaju odgovornost se preraspodeljuje i na druge učesnike u događaju. Drugi važan činilac jeste predvidljivost mogućih ishoda nekog ponašanja (da li je osoba uzela u obzir dok kakvih sve posledica može dovesti određeno ponašanje). Primer za to je pijani vozač koji je pregazio dete koje je pretrčavalo ulicu. Iako je dete pretrčavalo ulicu vozač je odgovoran jer je mogao da predvidi da alkohol umanjuje sposobnost da se brzo i precizno reaguje u opasnim i iznenadnim situacijama. Iako vozač nije imao nameru da nekoga povredi on/ona snosi ličnu odgovornost za nastalu nesreću.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima. Ove osobe zapravo potcenjuju značaj okolnosti i sebi pridaju značaj svemoćne (omnipotentne) osobe koja nema prava da greši. S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama. Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to nije želela, preboli nepovoljne posledice (umesto da se samokažnjava) biće u stanju da promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez samooptuživanja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

 

 

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

5 komentara na: “Osećanje krivice

  1. zeljko says:

    Postovani ,vrlo lepo je u tekst sve objasnjeno i ja sam iz ovg preoznao svoj problem, ali opet, ne znam kako dalje. Zeljko

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovani, ukoliko ste u mogucnosti mozete nam se javiti za psiholosko savetovanje kako bismo Vas uputili u „dalje“ resavanje problema. Nasi kontakti se nalaze na pocetnoj strani sajta sa desne strane. Srdacan pozdrav.

  2. Mila says:

    Postovani,
    imam dosta problema sa kojima ne znam kako da se borim.
    Imam cerku od 20 godina i sina od 18. Muz i ja imamo 49 i 47 godina.
    Cerka studira umetnost u drugom gradu, dobar je student 3. godine i sada sve redje i redje dolazi kuci.Zivi sa deckom koji je zavrsio taj isti fakultet, vole se i sve je to ok ali mi se cini da je prerano usla u takav nacin zivota. Nisam spokojna…
    Sin je 4. godina gimnazije, do sada je bio super djak ali se sada bas opustio, nije mu do skole i dosta mu nedostaje sestra. Cini mi se da mu je sve teze da provodi vreme u kuci sa nama i bez nje. Jos uvek ide na sport i na kurs jezika.
    Muz i ja se volimo, ali on je upao u neko tesko psihicko stanje. Isao je kod psihijatra i dobio je lekove za anksioznost. Pola godine je pio Ksalol, nije mu nista pomoglo a sada mu je promenjeno na Eliceu. Ponekad nocu ima kosmare i tada kaze da se boji da ce poludeti i da se nada da mu je lekarka dala pravu terapiju jer mu je sve teze da trpi tu napetost. Preko dana dosta dobro funkcionise ali ima napade uznemirenosti koje tesko podnosi.
    Ja se bojim za muza koga mnogo volim, brinem se za buducnost dece, i sve su redji trenuci radosti i opustenosti. Evo i sada placem dok ovo pisem.
    Sta da radim?

    • Sara says:

      Gospodjo, najdobronamernije vam zelim reci da umesto da vas suprug samo pije lekove i fokusira se samo na takvu terapiju, bilo bi neophodno da mu nadjete nekog strucnog (psihijatar ili psiholog, mozda svestenik-duhovnik ako ste vernici) sa kime ce redovno ili povremeno razgovarati o svojim problemima. Psihicki problemi se uz pomoc lekova bez psihoterapije ne mogu leciti. Vas suprug nije neki tezak i beznadezan psihijatrijski slucaj da mu psihoterapija ne bi pomogla u nekom kracem periodu. Na zalost, mnogim nasim lekarima je naljakse da prepisu lekove i – dovidjenja. Zahtevajte neku psiholosku radionicu, trazite gde tako nesto postoji, u krajnjem slucaju makar za pocetak nabavite neku literaturu iz te oblasti. A u svakom slucaju, rad moze puno da pomogne da covek manje iz dokonosti misli na svakakve uslovno receno gluposti i isfantazirane probleme, kao i bavljenje nekim sportom-rekreativno.
      A sto se vase cerke tice, ona budite spokojni i sigurni u to, vodi sasvim normalan i zdrav nacin zivota, vazno je samo da ne zapostavi svoje studije i svoje ciljeve. Nije ona ta koja treba da se menja i da se vrati vama da zavisi od vas, vec treba da pomognete i svom sinu da se na isti nacin osamostali i pronadje sebe u svom zivotu.
      A vasem sinu je najteze to sto zivi u situaciji u kojoj je i njemu tesko sto mora da gleda oca koji ima psiholoske probleme, uz sve to sto zavisi i od njega i od vas. Kad je takva napeta situacija u porodici, naravno da se gubi motivacija za ucenjem, jer se mladi u tom uzrastu zbog takvih porodicnih okolnosti osecaju jako nesigurno, nemaju samopouzdanje, podrsku… A upravo sve to trebaju da dobiju od roditelja koji moraju da budu jaki i stabilni.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *