Psihološki testovi

Neki ljudi su veoma zainteresovani za psihološke testove i psihološko testiranje. Najveće interesovanje postoji za tzv. testove ličnosti i testove inteligencije (testove sposobnosti ili popularno IQ testove). U ovom tesktu pokušaću ukratko da objasnim šta psihološki testovi jesu a šta nisu.

Psihološki testovi ličnosti sastoji se od niza pisanih iskaza (ajtema, stavki ili čestica) u vezi kojih ispitanik (onaj koji popunjava test) daje odgovore. Ispitanik upoređuje svoje ponašanje ili osobine sa onima koje su opisane u stavkama testa i daje svoju procenu na nekoj ponuđenoj skali procene (najčešće na petostepenoj skali procene koja sadrži ponuđene odgovore od potpuno se ne slažem do potpuno se slažem). Dakle, ispitanik pročita neku stavku, razmisli koliko se ponašanje ili osobina u toj stavci odnosi na njega/nju i onda zaokruži neku brojčanu vrednost na ponuđenoj skali. To je slučaj kod testova ličnosti i skala stavova. Kod testova sposobnosti ispitanik rešava neke zadatke i upisuje svoj odgovor na predviđeno mesto ili zaokružuje neki od ponuđenih odogovora na listu za odgovore. Kod testova ličnosti nema tačnih i pogrešnih odgovora (jer se radi o samoproceni ponašanja) dok kod testova sposobnosti za svaki zadatak postoji samo jedan tačan odgovor.

Pri obradi testa psiholog zbraja te brojčane vrednosti i dobija tzv. sirove skorove, zatim te sirove skorove pretvara u standardizovane skorove koji mu omogućavaju da skorove određenog ispitanika (postignuće ispitanika, pojedinca) uporedi sa skorovima grupe na kojoj je test standardizovan.

Šta je to standardizacija testa? To je ključno svojstvo koje razlikuje psihološke testove od onoga što psihološki testovi nisu. Nije dovoljno da imate neki skup pitanja ili zadataka pa da to nazivate testom (bilo da je reč o psihološkom testu ili testu znanja). Izrada nekog psihološkog testa je složen, dugačak i skup proces. Taj proces se sastoji od nekoliko faza. Psiholozi prvo odrede šta je predmet merenja testa ili neke skale. Neka skala ili test može meriti samo jednu crtu ličnosti ili dimenziju sposobnosti (na primer: anksioznost) ili može meriti više dimenzije (na primer jedan test ličnosti meri velikih pet dimezije ličnosti: neuroticizam, ekstraverzija, otvorenost, saradljivost, i savesnost). Za osobinu ili sposobnost koju želimo da merimo obično postoje neke teorijske pretpostavke koje govore o prirodi, uzrocima i razvoju te osobine ili sposobnosti. Na osnovu teorijskih i empirijskih saznanja psiholozi prave liste indikatora koji reprezentuju datu osobinu ili sposobnost. Zatim od tih indikatora prave specifične ajteme ili zadatke testa. Na primer: ako želimo da konstruišemo test anksioznosti, prvo se na osnovu teorijskih, empirijiskih i kliničkih znanja napravi lista indikatora koja govori o tome kako se sve anksioznost manifestuje a onda se od tih indikatora prave ajtemi, na primer: Često se osećam nepeto. Kada psiholozi sakupe niz ajtema, onda sprovode pilotsko, probno istraživanje na nekom prigodnom (lako dostupnom) uzorku ljudi. Kada se prikupe podaci na ovom prigodnom uzorku vrši se statistička obrada podataka koja treba da ukaže koji su ajtemi dobri a koji ne. Dobri ajtemi su oni koji zaista mere ono što pretpostavljamo da mere, koji dobro razlikuju pojedinice i koji imaju još neke druge dobre metrijske karakteristike (objektivnost, pouzdanost, valjanost, homogenost). Nakon ove analize zadržavaju se samo ajtemi koji zadovoljavaju osnovne psihometrijske karakteristike. Nakon toga sledi zadavanje tog prečišćenog skupa ajtema na velikom, reprezentativnom uzorku ispitanika (uzorku koji treba da na adekvatan i sveobuhvatan način pretstavlja populaciju ljudi kojima je test namenjen). Na osnovu rezultata na reprezentativnom uzorku ispitanika prave se norme testa. Norme se odnose na distribucije rezultata ispitanika u toj grupi na kojoj je test zadat (standardizovan). Ti rezultati služe kao osnov za kasnija poređenja sa rezultatima nekog ispitanika koji je testiran. Dakle, to što je neko uradio na primer 12 od 20 zadataka na nekom testu sposobnosti ne govori ništa o postignuću te osobe. Rezultat osobe na ovom zamišljenom testu dobija smisao tek kada se uporedi sa postignućem grupe na kojoj je taj test standardizovan. Tada možemo reći da osoba koja je uradila na primer 12 zadataka tačno ima postignuće koje je bolje od recimo 65% ljudi iz grupe na kojoj je test standardizovan.

Kao što smo videli izrada nekog psihološkog testa je dugačak, komplikovan i pre svega skup proces. Neki skup ajtema ili zadataka može se nazivati psihološkim mernim instrumentom ili popularno testom, samo ako su ga konstruisali obučeni psiholozi, ako taj test zadovoljava sve metrijske karakteristike koje se utvrđuju određenim statističkim postupcima i ako je test standardizovan na reprezentativnom uzorku ljudi isključivo u populaciji u kojoj će taj test biti primenjivan.

Psihološke testove mogu zadavati, ocenjivati i interpretirati isključivo diplomirani psiholozi i to ne svi, već samo oni koji su prošli adekvatnu obuku za primenu i interpretaciju određenih testova. Pravi psihološki testovi mogu se kupiti isključivo u Društvu psihologa Srbije i mogu ih kupiti samo psiholozi. Kao što lekove mogu prepisivati samo lekari jer zu tao obučeni i školovani, psihološke testove mogu zadavati i interpretirati samo obučeni diplomirani psiholozi. Psiholozi testove primenjuju u različitim situacijama: u psihodijagnostičke svrhe u bolnicama i medicinskim ustanovama, u selekciji za posao, u službama za upravljanje ljudskim resursima, u školama itd.

Dakle, testovi koji se nude na Internetu nisu psihološki testovi. To su samo skupovi zadataka ili ajtema koji nisu standardizovani, za njih nisu utvrđene neophodne metrijske karakteristike ili su ti “testovi“ standardizovani na populacijama ljudi iz drugih zemalja (Najčešće SAD-a). Testovi koji su standardizovani u drugim zemljama ne mogu biti primenjivani u našoj zemlji, dok se ne standardizuju na uzorku naših ljudi.

Još jedan razlog zašto testovi koji se nude na Interneru nisu psihološki testovi jeste način interpretacije testa. Svaki rezultat na nekom testu zahteva psihološku interpretaciju, jer sam sirovi skor nekog ispitanika ne znači ništa. Psihološko značenje nekog rezultata na testu mogu davati samo psiholozi. Zašto? Zato što samo psiholozi poznaju teorijske osnove koje su u osnovi nekog testa odnosno onoga što test meri. Jedan te isti psihološki termin može imati sasvim drugačije značenje u različitim psihološkim teorijama a samim tim povlači za sobom i drugačiju psihološku interpretaciju. Na primer psihološki termin Ekstravezija ima sasvim drugačije značenje u Ajzenkovoj teoriji ličnosti a sasvim drugačije u Jungovoj. Pored znanja specifičnih psiholoških teorija koje su osnovi nekog testa, psiholozi moraju imati i šira teorijska i statističko-metodološka znanja da bi mogli da na pravi način tumače postignuća i rezultate pojedinaca i grupa na nekom psihološkom testu.

Na Internetu postoje brojni web sajtovi na kojima pojedinici svesno obmanjuju ljude nudeći lažne psihološke testove. Ti ljudi nisu psiholozi i ne znaju pravo značenje i način upotrebe testova. Oni samo znaju da su ljudi zainteresovani za popunjavanje testova i to koriste radi lične dobiti. Međutim rezultati takvog “testiranja“ nemaju nikakav psihološki značaj. Popunjavanje ovakvih testova može biti zabavno i zanimljivo kao i čitanje dnevnog horoskopa, ali to ne znači da rezultate takvog testiranja treba shvatati ozbiljno.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog