Strah od odbacivanja

strah-od-odbacivanja

Strah od odbacivanja jedan je od osnovnih razloga zašto se mnogi momci plaše da priđu devojkama koje im se dopadaju i zašto mnoge devojke odbijaju da se upuste u vezu sa momcima koji im se dopadaju. Odmah na početku napravićemo razliku između normalne treme (leptirića i probadanja u želudcu, gubljenja daha i ostalih telesnih senzacija koje čine sastavni deo treme) koju svako ima kada prilazi nekoj osobi koja mu/joj se dopada i straha od odbacivanja.

Trema koju imamo pri upoznavanju sa nekim ko nam se dopada (ko nas privlači) je posledica naše želje da se baš toj osobi dopadnemo, da ostavimo dobar utisak, ostvarimo kontakt i  procene da je pozitivan ishod neizvestan (šta god da mislimo o sebi, nikada nemamo garanciju da ćemo uspeti da ostvarimo pozitivan utisak u očima neke osobe). Sažeto rečeno trema je želja x neizvesnost. Čemu uopšte služi ta trema? Da li nam ona nekako koristi?

Trema je forma normalne zabrinutosti koja ima funkciju da nas motiviše da budemo oprezni, da pazimo šta ćemo reći, obući ili uraditi. Jednom rečju trema nas motiviše da ostvarimo željeni cilj, da kada se upoznajemo sa nekim pazimo šta radimo i govorimo kako bi smo ostavili pozitivan utisak. Znači normalna, umerena trema je pozitivna, motivišuća. Suprotnost ovome je preterana trema, preterani, a ponekad i parališući strah, strah od odbacivanja.

Zašto se neki ljudi toliko plaše odbacivanja?

Šta je tako užasno u samom odbacivanju? U samom odbacivanju nema ničeg užasnog, užasavanje je subjektivni doživljaj osobe koja je odbačena a ne objektivno stanje u realnosti. Zbog odbacivanja nikome nije pao luster na glavu niti je iko propao u zemlju, mada se neki tako osećaju kada čuju NE. Ne procenjuju svi odbacivanje kao nešto užasno, nepodnošljivo, sramotno, veoma neprijatno, nešto što se ne može podneti. Odbacivanje je svakako neprijatno ali ne i užasno, nepodnošljivo iskustvo.

Sami neki ljudi skloni su užasavanju povodom odbacivanju. To su ljudi koji smatraju da odbacivanje od strane osobe koja im se dopada predstavlja dokaz njihove neprivlačnosti, manjkavosti, neadekvantosti, manje vrednosti (bez obzira na koje aspekte lične neadekvatnosti se osoba fokusira u svojim mislima).

Zašto je odbacivanje toliko užasno za ljude koji imaju strah od odbacivanja?

Prvo, zato što oni smatraju da ako su odbijeni da je to potvrda, dokaz onoga u šta oni inače duboko veruju – sopstvenu neadekvatnost, manjkavost ili manju vrednost. Dakle, radi se o jednoj vrsti samoispunjujećeg proročanstva (osoba veruje da je neadekvatna i kada bude odbijena nalazi potvrdu u realnosti za početno mišljenje o sebi). Drugi razlog je zato što osobe koje veruju u soptvenu neadekvatnost su sklone preteranim generalizacijama koje su samoporažavajuće. Misle, ako sam nizak to znači da nisam adekvatan muškarac, ako nemam velike grudi (ili imam malo veći nos) to znači da sam ružna (totalno neprivlačna), ako sam stidljiv/a i imam tremu u prisustvu osobe koja mi se sviđa to znači da sam luzer (jadnik/jadnica) i sl. Osoba pronalazi jednu ili dve nepoželjne karakteristike kod sebe (koje se mogu ticati bilo fizičkog izgleda bilo osobina ličnosti) na osnovu toga vrši preteranu generalizaciju i shodno tome zaključuje: Ja sam manje vredna (neatraktivna) osoba, nisam pravi muškarac itd. Treće, pošto se može raditi o nekim trajnim, nepromenljivim ili teško promenljivim karakterstikama ličnosti (kao što je na primer visina, inteligencija, oblik nosa itd.) osoba zaključuje da pošto te osobine ne može da promeni biće prinuđena da se oseća manje vredno do kraja svog života, što može stvarati osećanja beznadežnosti i bespomoćnosti. Ovakvi stavovi prema sebi često vode izbegavajućem ponašanju, pojačavanju i održavanju straha od odbacivanja a neretko i depresivnosti.

odbacivanje

Ako sumiramo sve rečeno možemo reći da osobe koje se plaše odbacivanja imaju negativnu sliku o sebi, osećaju se nesigurno i imaju jaku (preteranu) tremu kada prilaze osobama koje ih privlače. Negativnu sliku o sebi oni uporno održavaju jer su skloni preteranim generalizacijama (čime se pojačava samoobezvređivanje), izbegavanju i samopotvđivanju svojih iracionalnih, samoporažavajućih stavova prema sebi.

Osobe koje su sklone negativnoj slici o sebi su osobe koje su često stroge, previše samokritične i preosetljive na kritiku od strane drugih. Pošto bi konstantno negativno doživljavanje vlastitog selfa bilo previše bolno iskustvo, ove osobe se brane tako što odlaze često u drugu krajnost – perfekcionizam, težnju ka ličnom savršenstvu. Tako da njihova slika o sebi se menja na klackalici između samoobezvređivanja i surovog perfekcionizma i (težnje ka savršenstvu).

To su osobe koje su u detinjstvu bile često i previše kritikovane, odbacivane ili nevoljene od strane roditelja, vršnjaka ili nastavnika. Deca, odbacivanje, kritiku i nedostatak ljubavi od strane roditelja ili drugih značajnih osoba pripisuju isključivo sopstvenoj neadekvatnosti. Dete zaključuje na sledeći način: Ako me stalno kritikuju i grde znači da nevaljam, Ako me odbaciju i vređaju znači da sam loša osoba itd. Tako dete stvara negativnu sliku o sebi jer poruke koje prima o sebi iz sredine tumači bukvalno, bez ikakvog kritičkog mišljenja i distance (što je normalno jer deca nemaju razvijenu sposobnost kritičkog mišljenja, dovoljno životnog iskustva kao odrasli itd.). Znači, kada dete poveruje da je loša osoba, počeće da oseća stid, pretranu tremu u situacijama u kojima se procenuje njegovo/njeno ponašanje, ili će dete osećati čak i krivicu. Dete može zaključiti sledeće: Ako sa Ja loš/a to znači da me drugi neće voleti, ne zaslužujem ljubav, zato moram da se pretvaram i glumim da sa neko drugi, ko je dobar.  Pošto dete ne zna šta da radi sa ovakvim negativnim mislima i osećanjima o sebi, biva prinuđeno da ih potisne, skloni negde na stranu, kako se ne bi opterećivalo time svakodnevno. Međutim iako potisnuta ova bolna osećanja i uverenja veoma lako isplivaju na površinu kada se za to ukaže prilika. Dobra vest u svemu tome je što kada odrastemo, nismo više deca, što znači da ne moramo više razmišljati kao deca. Možemo promeniti svoje stavove i uverenja o sebi.

Kako se osloboditi straha od odbacivanja?

Rad na prevazilaženju ovog problema podrazumeva menjanje slike o sebi, odnosno rad na bezuslovnom samoprihvatanju (pročitajte tekst na ovom sajtu: Bezuslovno samoprihvatanje). Da bi rešila ovaj problem osoba mora da shvati kako i na koji način kreira i održava negativnu sliku o sebi, da preispita realističnost, logičnost i pragmatičnost te vrste zaključivanja. Kada osoba stekne uvide u to kako stvara samoporažavajuće stavove prema sebi on/ona može da ih se odrekne i da počne da misli na način koji je realističan, logičan i samopomažući. Pored promena u načinu razmišljanja i opažanja sebe, nepohodna je i praksa, odnosno primena naučenog u praksi, u realnim životnim situacijama. Dok god osoba izbegava situacije u kojima se ovaj strah javlja, ne može rešiti ovaj problem. Tek kada se suoči sa svojih strahovima, ali sada na nov, konstruktivan način, osoba će biti u stanju da ih postepeno ali uspešno prevaziđe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

12 komentara na: “Strah od odbacivanja

    • Profile photo of Dr Vladimir Misic
      Dr Vladimir Misic says:

      Hvala koleginice;) Ako zelite mozete i Vi napisati neki tekst na temu koji sami izaberete, potpisete se kao autor i mi cemo ga objaviti u sekciji Vas kutak. Takodje ako imate neku temu koja bas Vas zanima, mozete mi predloziti da napisem tekst. Srdacan pozdrav

      Vladimir Misic dipl. psiholog

  1. Goran says:

    Imam 25 godina i jedan od mojih problema zbog kojeg sam kroz život stekao neke strahove i nesigurnost je taj što nikada nisam imao niti sam ikada poljubio neku devojku. Najviše zbog teške finansijske situacije nikada nisam ni izlazio sa društvom u neki provod gde bih se mogao upoznavati. Mnogo sam voleo jednu devojku sa kojom nikada nisam bio u vezi. To je prva, jedina i neuzvraćena ljubav u mom do sadašnjem životu. Nisam nikada imao problem da joj kažem da je volim, da je zagrlim… Radio sam to svakodnevno, kupovao joj poklone i sedeo noću u parku na klupi koja gleda na njen prozor… Bilo mi je teško u vojsci, kad sam imao 19 godina, jer su svima na zakletvu dolazile devojke a ja sam bio sam. Zvao sam je da dođe ali nije došla. Ubrzo posle toga je isključila broj. Našao sam je skoro na FB ali me je i odatle izbacila… Od vojske pa do pre dve godine svaka me je odbila zato što na svakom sastanku kad „zamalo“ dođe do poljupca ja počnem nekontrolisano da drhtim i to mi upropasti svaki sastanak. Već dve godine živim povučen u sebe i ne znam šta da radim. Još uvek, čini mi se, ne mogu da zaboravim moju jedinu i neuzvraćenu ljubav. Jedino njen zagrljaj još uvek čuvam u sećanju i sanjam je noću…

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, osobe koje pate od socijalne anksioznosti obicno imaju problem sa niskim samovrednovanjem. Svaki prekid odnosa ili neuspeh u socijalnoj interakciji one percepiraju kao odbacivanje celokupne njihove licnosti i to je ujedno potvrda njihove hipoteze o sopstvenoj bezverednosti. U osnovi straha da se zapocne novi kontakt jeste predvidjanje moguceg odbacivanja sto bi za tu osobu bilo ravno katastrofi. Srdacan pozdrav.

  2. tarik crnovrsanin says:

    lep sam decko,Hvala Bogu to mi ne predstavlja problem i imam pozitivnu sliku o sebi sa te strane,ali imam tremu dok pricam sa devojkom,ponekad mi uspe upoznavanje ali je tesko mogu zadrzavati i nzm koje teme su tu potrebne da bih mogao da je odrzim u kontaktu.? hvala

  3. cestitke says:

    ja sam isti problem imao, ali vremenom počeo sam ćutnju i ostale stanke shvatati prirodno pa čak ponekad uzivati u njima i gledanju neugodnosti koja je nekad bila kod mene sad kod djevojke sa kojom pričam (ćutim)

  4. ludaca says:

    Pozdrav. I ja imam problem da ne budem odbacena . Inace me smatraju jako pozitivnom osobom i mislim da niko ne bi nikada pomislio da imam takvih problema …al kada god upoznam nekog momka ja cim osjetim da to postaje ozbiljnije i kada osjetim da se vezem za njega ja bjezim da ne bih bila odbacena i neznam kako da rijesim taj problem ?? Jednostavno mislim da su svi bolji od mene ili bar imaju vise samopouzdanja od mene

  5. Radmila says:

    Postovani opisacu Vam problem koji ima moj unuk.On ima neki strah,od upoznavanja sa devojkama do strahova kad sa drustvom izadje,desi se da samo nestane,izadje iz kafica ili diskoteke a da se nikom ne javi.Sta bih to moglo biti sa njim,mislite da ima izlaza iz takvog ponasanja?Hvala.

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Postovana, verovatno se radi o socijalnoj anksioznosti ali ne mozemo biti sigurni dok se ne obavi strucan dijagnosticki razgovor. Vazno je,pre svega, da Vas unuk uvidi da ima problem i da potrazi strucnu pomoc. Srdacno, Sanja Marjanovic dipl.psiholog

  6. Dušan Torbica says:

    Moja malenkost upala je u krizu identiteta koja dolazi sa godinama, i to samo zato što je većina mojih bivših devojaka pripadala populaciji nimfomanki od kojih sam morao da bežim glavom bez obzira. Neću, bre, da budem suv ko grančica, pa da se udavim u nekom plićaku…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *