Otpori u psihoterapiji

Otpor je klijentovo ponašanje koje psihoterapeut označava kao antiterapeutsko. Šta to zapravo znači? Skoro svaki klijent koji dolazi na psihoterapiju jer je motivisan i želi da reši svoje probleme. Ali kod nekih klijenata pored autentične motivacije za rešavanje problema istvoremno mogu postojati i otpori, odnosno motivacija da se opiru terapeutovim intervencijama, interpretacijama i ličnoj promeni. Klijenti obično nisu svesni postojanja ovih svojih tendencija. Zadatak psihoterapeuta je da ih prepozna i zajedno sa klijentom prodadi njegove otpore kako bi psihoterapija mogla da se odvija nesmetano. Postoje više vrsta otpora koji imaju različite izvore.

Zdrav otpor: klijent se opire promeni onda kada vidi da je njegov terapeut na pogrešnom tragu i da terapijski rad ne dovodi do promena na onom polju na kojem on želi promenu.

Normalan otpor

Motivisan je ljudskom prirodom i uključuje iracionalna uverenja koja se odnose na:

a) život, svet, stvarnost („Ne samo da je teško promeniti se, već je previše teško! Ne bi trebalo da bude tako teško! Užasno je što je tako teško! Do đavola i sa tom promenom, neću ni da pokušavam kad je tako teško.“)

b) samog klijenta („Bilo bi užasno da pokušam sa promenom i u tome ne uspem. Ne sme mi se desiti takav neuspeh. Bolje da i ne pokušavam nego da probam pa da ne uspem. Kad bih probao, pa ne bih uspeo, samo bih dokazao kako sam beznadežan i nepopravljiv slučaj.“)

c) druge ljude („Moji bližnji bi trebali da uvide koliko je teško promeniti se i koliko se ja trudim i mučim, trebalo bi da mi pomognu i olakšaju tu muku. Užasno je što mi ne pružaju onoliko pomoći i podrške koliko bi trebalo. Kad su takvi neću ni da se menjam.“)

Otpori koji su rezultat ozbiljnog poremećaja:

a) otpor stvoren strahom od diskomfora (npr. „život je tako grozan i užasan kad moram toliko da se mučim da bi se promenio. Život bi trebalo da bude lakši nego što jeste.“)

b) strah od razotkrivanja i stid (npr. „Ako bih priznao terapeutu svoje misli i osećanja on bi pomislio da sam seksualni perverznjak i zgadio bih mu se. Ne smem to da dozvolim.“);

c) otpor iz osećanja beznadežnosti (npr. „Moje vraćanje na staro ponašanje pokazuje da sam ja beznadežni slučaj i da nikada neću uspeti da se oslobodim svog poremećaja.“);

d) otpor motivisan samokažnjavanjem (npr. „pošto sam učinio zle i pokvarene stvari u svom životu, one koje apsolutno nisam smeo da uradim, ja sam zla i pokvarena osoba, bezvredna individua koja zaslužuje da pati.“);

e) otpor motivisan strahom od promene i strahom od uspeha (npr. „Ne smem da odustanem od svojih simptoma jer bi promena za mene bila previše neugodna i ja je ne bih podneo.“);

Ostale vrste otpora:

a) otpor motivisan primanjem sekundarne dobiti (klijent ima dobit od simptoma, npr svojim tegobama privlači pažnju i brigu u porodici)

b) otpor podstaknut sredinskim faktorima (sredina okrivljuje klijenta što se menja)

c) otpori koji su u vezi sa odnosom terapueta i klijenta (otpor koji proizilazi iz neslaganja klijenta i terapeuta, iz njihovih problema ljubavi i mržnje, iz terapeutovih problema u odnosu sa ljudima).

REBT terapeut pokazuje klijentima da je u pozadini njihovog ponašanja otpor u čijoj osnovi je neko iracionalno uverenje. Zatim terapeut pokazuje i objašnjava klijentima na koji način da ta iracionalna uverenja dovode u pitanje kako bi ih promenili i prevazišli otpore. Prevazilaže otpora je nužno za prevazilaženja zastoja u terapiji, nastavak i uspešan završetak psihoterapijskog procesa.

Vladimir Mišić

dipl. psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *