Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

bespomocnost

Osećanje bespomoćnosti je veoma važna tema jer se tiče mnogih drugih emocionalnih problema. Dosta se govori o strahovima, panici, depresiji i sličnim problemima, a veoma malo o osećanju bespomoćnosti. Osećanje bespomoćnosti može biti u osnovi nekih emocionalnih problema, pre svega problema sa anksioznošću (napadi panike, fobije itd.), depresijom i preteranom zavisnošću od drugih.

Osećanje bespomoćnosti je posledica procene osobe da ne raspolaže ponašanjima, snagom, mogućnostima ili nekim drugim resursima kojima bi mogla odbraniti i zaštiti sebe u situacijama koje procenjuje kao opasne i ugrožavajuće po svoj psihofizički integritet. Jednom rečju osoba ne veruje u vlastite kapacitete i snage da se izbori sa opasnošću (bilo spoljašnjom, bilo onom koja dolazi iznutra – iz same osobe). Kao posledica ovakve procene osoba se oseća bespomoćno što obično biva praćeno paničnim strahom u situaciji za koju osoba procenjuje da je opasna ili depresijom kada osoba nije u datoj situaciji ali razmišlja o tome kako nikada neće prevazići taj problem.

Svako od nas se bar nekada u životu (naročito u detinjstvu) osećao bespomoćno, ali su neki ljudi ipak više skloni ovom osećanju nego neki drugi. Pre svega treba reći da svi kada smo bili deca smo zaista i bili bespomoćni i potpuno zavisni od roditelja u svakom smislu (fizičkom, emocionalnom, egzistencijalnom). Da, deca su zaista bespomoćna, ne umeju da se odbrane od jačih od sebe, ne umeju da se sama staraju o sebi, potrebna im je emocionalna podrška, nemaju razvijenu sposobnost apstraktnog i kritičkog mišljenja, ne umeju da rešavaju probleme, nemaju dovoljno životnog iskustva itd. Sve te funkcije u detinjstvu obavljaju roditelji i druge važne osobe iz detetove okoline.

Ako roditelji brinu o detetu dete se neće osećati bespomoćno iako to zaista jeste, jer će dete osećati da je sigurno, voljeno i zaštićeno zahvaljujući brizi i ponašanju roditelja ili osoba koje brinu o detetu. Dete često opaža roditelje kao svemoćna bića (deca su sklona da se dive roditeljima i da im pripisuju natprirodne moći koje oni naravno nemaju). Međutim ako roditelji zanemaruju dete, odsutni su, ostavljaju dete samo, uskraćuju mu ljubav (na neadekvatan način), ne znaju kako dete da smire (već i sami paniče i gube kontrolu), tuku, vređaju i zlostavljaju decu, onda će se kod deteta javiti intenzivna i preplavljujuća osećanja bespomoćnosti. Pošto dete ne zna šta da radi sa ovim osećanjima, moraće da ih odcepi, potisne, kako bi preživelo. To će kod detata ostaviti negativne posedice po psihološki razvoj ličnosti.

Šta je suprotnost osećanju bespomoćnosti?

Sušta suprotnost osećaju bespomoćnosti je osećaj snage i vere u sebe (osećaj i vera da mogu sam/sama da se odbranim, prevaziđem nelagodnosti i frustracije). Upravo ovo će nedostajati osobama koje nisu imale adekvatno vaspitanje u detinjstvu (ljubav, podršku i prisustvo roditelja). Ove osobe će u kriznim situacijama biti sklone da veruju da ne mogu da se same i na uspešan način suoče sa opasnostima i nedaćama koje život nosi. Upravo to verovanje ih čini slabim, zbog čega su ove osobe sklone paničnom strahu, depresivnosti i pretaranoj zavisnosti od drugih (stalnom traženju zaštite, podrške itd.). Kako bi se odbranile od osećaja bespomoćnosti ove osobe su sklone izbegavanju situacija u kojima postoje izvesne opasnosti ili potencijalne frustracije. To naravno značajno osiromašuje njihov život.

Ko je sklon (predisponiran) da se oseća bespomoćno?

Osobe koje su preživele neka intenzivna traumatska iskustva (ratove, silovanje, nasilništvo i sl.), osobe koje su bile zanemarivane ili zlostavljanje u porodici, koje su preživele rane separacije od roditelja (odlazak roditelja na put, duži boravci u bolnici, smrt roditelja i sl.) ali i osobe koje su prezaštićivane u svojim porodicama. Prezaštićivanje jednako doprinosi predisponiranosti za osećanje bespomoćnosti kao i zanemarivanje. Roditelji koji prezaštićuju svoju decu, čine sve za njih, stalno su im na usluzi, rešavaju sve njihove probleme a deca to koriste (jer im to prija). Neki roditelji to rade bez svesne namere misleći da tako čine dobro svojoj deci, dok neki roditelji to čine namerno (mada to često poriču) ne bili učinili svoju decu zavisnom od njih i tako ublažili svoje strahove od samoće, usamljenosti, praznine i nedostatka smisla života. Kada se deca naviknu na ovakav tretman ona će sama početi da očekuju takav tretman i van kuće tj. u realnom životu (očekivaće isti tretman od strane dečka ili devojke, prijatelja, nastavnika, kolega, poslodavaca itd), što je naravno nerealistično . U isto vreme ove osobe implicitno će potkrepiti i učvrstiti svoju nesamostalnost, osećaj  da ne mogu sami i da su im za sve potrebni drugi ljudi. Zbog toga ove osobe imaju veoma nisku frustracionu toleranciju i na najmanje nelagodnosti reaguju anksioznošću, besom, depresivnoću, panikom, izbegavanjem i sl.

Dakle imamo dve krajnosti a isti rezultat – sklonost osećanju bespomoćnosti. Jedna grupa ljudi se oseća bespomoćno jer kada su bili deca su zaista i bili bespomoćni (zanemarivani, ostavljani ili zlostavljani) ili im se kasnije u životu dogodila serija veoma negativnih događaja (ratovi, nasilje i sl.) što ih je dovelo do toga da razviju sklonost bespomoćnom reagovanju. S druge strane su ljudi koji su prezaštićivani u porodici i koji su zbog toga razvili preteranu zavisnost od drugih, nisku frustracionu toleranciju, nepoverenje u sebe, svoje snage i kapacitete.

Besmopomoćnost je u osnovu nekih vrsta depresije

Istraživanja su pokazala da ljudi koji su skloni bespomoćnosti i depresivnom reagovanju na sasvim specifičan način donose zaključke o svojim uspesima i neuspesima. Ovi ljudi su skloni da svojim neuspesima pripišu uzroke koji su unutrašnji (dolaze iz ličnosti, tiču se crte ličnosti ili sposobnosti), stabilni (ne menjaju se tokom vremena) i generalni (odnose se i na druge situacije a ne samo na situaciju u koj je osoba doživela neuspeh). Procene sopstvenog uspeha, osobe sklone depresiji i bespomoćnosti procenjuju sasvim suprotno, pripisuju ih spoljašnjim, nestabilnim (promenljivim) i specifičnim (za konkretnu situaciju vezanim) okolnostima. Kod osoba koje nisu sklone depresivnosti i osećanjima bespomoćnosti, situacija je obrnuta. Ovakva sklonost ka iskrivljenom i pesimističkom zaključivanju o ličnim uspesima i neuspesima naziva se depresivni atribucioni stil. Na primer, student koji ima ovakav atribucioni stil biće sklon da kada padne ispit svoj neuspeh pripiše nedostatku sposobnosti (Nisam dovoljno pametan) što predstavlja uzrok koji je unutrašnji (tiče se ličnosti a ne situacije), stabilan (sposobnosti se ne manjaju tako lako) i generalan (manjak intelektualnih sposobnosti može biti problem za snalaženje i u drugih životnim situacijama). Ovakva vrsta, stil zaključivanja vodi pojedinca u osećanja bespomoćnosti, pasivnost i depresiju. Kada osobama koje su zaista klinički depresivne ukažete na neke životne uspehe koje su oni ostvarili u svom životu oni su skloni da te uspehe objašnjavaju srećnim okolnostima a ne ličnim odlikama. Smatra se da ovakav način mišljenja stvara i održava depresiju. S toga su psihoterapijske intervencije usmerene na prepoznavanje i promenu ovakvih pesimističkih obrazaca u zaključivanju.

Kako se izboriti sa osećanjem bespomoćnosti?

Prvo što radimo na psihoterapiji identifikujemo kojoj grupi ljudi pripada klijent i u zavisnosti od toga biramo strategiju rada. Ono što je generalna strategija u rešavanju ovog problema jeste da klijent stekne uvid u to zašto se oseća bespomoćno, u kojim situacija, kako stvara i održava to osećanje. Sledeći korak je učenje klijenta alternativnim načinima mišljenja i ponašanja u tim i sličnim situacijama. Učimo klijente kako da dokažu sebi da imaju snage, da im drugi ljudi nisu neophodni da bi prevazišli frustracije i opasnosti i šta je to što mogu da urade u konkretnim situacijama kako bi se odbranili, zaštitili ili rešili neki problem itd. Takođe, učimo klijente veštinama rešavanja problema, jer klijenti koji su skloni bespomoćnosti su skloni da probleme ne rešavaju, skloni su pasivnosti, odlaganju i izbegavanju. Bespomoćnost je karakteristična za decu ali ne bi trebalo da bude hronično stanje odraslih. Odrasli imaju puno resursa i mogućnosti za prevazilaženja raznih problema u raznim životnim situacija (jer raspolažu životnim iskustvom, apstraktnim i kritičkim mišljenjem, fizičkom snagom, novcem itd.). Mi učimo naše klijente, da te resurse pronađu u sebi i upotrebe ih i tako pokažu sebi da imaju snage i kapaciteta da se bore i urade mnogo toga dobrog za sebe.

Emocionalni rezon kao razlog održavanja bespomoćnosti

Jedan od razloga zašto se osećaj bespomoćnosti održava kod nekih klijenata jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedna od grešaka, distrozija  u mišljenju. Osoba veruje da ako se oseća na određen način (na primer plaši se) da je to tačna i nepromenljiva karakterstika same situacije (osoba na osnovu svog stanja zaključuje da je situacija strašna, opasna) a ne unutrašnji doživljaj koji je posledica subjektivne procene realnosti (koja može biti pogrešna ili preterana). Na primer: osoba veruje: Ako se osećam bespomoćno to znači (to je dokaz) da sam JA bespomoćan/na (ne mogu ništa da uradim u ovoj situaciji i to će verovatno biti slučaj i u budućim i sličnim situacijama). Da li je to zaista tako? Da li ako se osećam slabo i uplašeno zaista ne mogu ništa da uradim? Naravno da nije tačno. Prvo mogu sebi objasniti da to što se osećam bespomoćno ne znači da sam bespomoćna osoba ili da sam bespomoćan/na sada i ovde. Reč je o načinu reagovanja na nelagodnosti i opasnosti koje sam naučio/la u detinjstvu ili skorašnjoj prošlosti. Ali sve što sam naučio/la u prošlosti mogu sada i da promenim. To je proces, nije lako ali mogu.

Kako da uverite sebe da niste bespomoćni?

Pokažite sebi da niste više bespomoćni (iako ste nekada bili u prošlosti). Ubedite sebe argumentima, dokazima u realnosti i vašom praksom u realnim situacijama da više ne morate biti bespomoćni. Uradite procenu dobiti i štete (pročitajte tekst o tome na ovom sajtu) i uvidite da li vam se i dalje isplati da budete bespomoćni. Osmislite šta sve konkretno možete uraditi da bi ste rešili neki problem, prevazišli neku frustraciju ili opasnost. Neka to bude samo delo vaše akcije. Tako će te postepno povrati osećaj snage (koju već sada imate u sebi ali je ne prepoznajete) i vere u sebe.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

5 komentara na: “Bespomoćnost – uzrok strahova, depresije i zavisnosti

  1. srecko says:

    Tekst govori o srži problema što je esencija svakog primenjivog gradiva. Imam 33 godine i bolujem od depresije već blizu 20 godina od čega se lečim zadnjih pet-šest godina te sam veoma uveren da je to neizlečiva bolest.Pri početku lečenja dijagnosticirani su mi još:ovisnost o alkoholu i opijatima,PTSP,OKP i kao emocionalno nestabilna ličnost.Od 20god počinjem konzumirati i opijate te se lakše nosim s bolešću i počinjem funkcionirati mnogo bolje na veliko iznenađenje okoline i poznanika koji ne znaju za moju ovisnost ali im je poznata moja zlosretna situacija.Počinjem kreirati ciljeve i veoma ustrajno i nepokolebljivo idem prema realizaciji,odjednom silom prilika nateran sam da promenim mesto življenja što mi zaista remeti planove no nalazim snage da budem optimista i iako nema logike okrečem tu situaciju u svoju korist.Pri promeni sredine susrećem se s nemogučnošću nabave opijata te uzimam alkohol u velikim količinama,nakon dužeg vremena nekontrolisanog skoro svakodnevnog opijanja osečam da počinjem da gubim razum proživljavajući halucinacije vidnog tipa da bih u 24-oj godini, zato što sam se već na duže osamio od ljudi a takođe ni sa kim od porodice nisam želeo da kontaktiram već tri godine zbog mog problema s alkoholom,moje stanje rezultiralo ovaj put glavnim i totalnim nervnim slomom posle čega se ničega ne sečam narednih mesec dana.Nakon toga iznenada prestajem da uzimam alkohol te kreće borba sa za mene tada predugom apstinencijskom krizom.U tom periodu doživljavam halucinacije ali slušnog tipa koje mi govore da pokušam da se bavim yogom i meditacijom,istrajao sam u tome da bih nakon kratkog vremena počeo da osećam ogromno poboljšanje u mentalnom i fizičkom smislu.Ubrzo sam naučio da svu svoju nervozu kanališem u pozitivnu energiju,rad i učenje.Počeo sam uz rad da širim naobrazbu kako bih položio razliku ispita i normalno osigurao bolje radno mesto u struci.Sve se odvijalo kako treba i bio sam već na pola puta do cilja.Da bih jednog dana na poslu doznao da sam otpušten zbog nepravovaljanosti mojih dokumenata za rad jer su istekli a u opštini grada su mi rekli da ni nemaju nameru da ih produžavaju u dogledno vreme.Konsultirao sam pravnika jer sam imao nešto ušteđevine.On je tvrdio da ćemo dobiti spor i da će mi prolongirati dokumente samo treba da se strpim.Ustvari samo mi je mazao oči dok sam imao novca.Nakon toga jednostavno nije više želeo da me zastupa.Ja nisam nigde uspevao da nađem posao a nisam više niti imao za rentu.Na kraju sam završio na ulici.Katkad bih uspeo da prenoćim kod nekog poznanika na dva-tri dana,ali to je bilo retko.Narednih šest meseci sam već spavao kujekod i po klupama,noću sam lunjao od utočišta do utočišta ali naći ležaj i prenoćiti bila je lutrija.Samo me je držala nada da će doći do reforme zakona uskoro a pošto je moj slučaj već dugo u postupku,rešit će se u moju korist i opet ću nastaviti tamo gde sam stao.Već pet-šest meseci sam bio izgladneo jer nikako nisam želeo da prosim ili slično.Opet su mi se počele pojavljivati halucinacije slušnog tipa,ali ovoga puta su bile veoma negativne i učestalo me opsedale da si naudim i da sve prekinem jednom za svagda.Stvarnost mi se počela iskrivljavati i počeo sam konstantno paranoisati da će me naprimer neko u sred noći izbosti dok spavam vani na klupi,što i nije baš bio redak slučaj u tom gradu.Sve sam manje spavao i samim tim bivao sve agresivniji da bih jedan dan „prijatelj“ došao s telefonom govoreći da me roditelji hitno trebaju i da će baš sad zvati.Pri razgovoru sam shvatio da je otac bolestan(navodno,to sam tek posle shvatio)i da bih trebao da se vratim da pomognem majci i njemu pošto su već stariji ljudi.U svoj toj zbrci morao sam hitno da spoznam da su moji snovi i sve ambicije najzad propali.Naravno odlučio sam da se vratim i pomognem roditeljima da eto makar oni imaju neke koristi od mene.I dalje sam bio u čudnom stanju i doslovno psihički razvaljen.Uz to trebao sam se vratiti roditeljima a nisam imao niti za kartu.Na sve to pala mi je ideja da odem u trgovinu i da ukradem nešto najskuplje kako bih bio siguran kad me uhvate da ću makar u policiji prenoćiti dve-tri večeri uz tri obroka na dan pa ću malo razbistriti misli.Tako je i bilo.No kad sam jeo i prespavao noć sinula mi je ideja da iskoristim svoje psihološko stanje te da se tako na neki način vratim roditeljima.Kao što sam već znao da ni u jednoj psihijatrijskoj ustanovi neće želeti da me prime uradio sam sledeće.Kad sam došao kod upravnika stanice znajući da već sutra izlazim počeo sam pretiti da ću sutra čim izađem usmrtiti svog bivšeg advokata zato što je on kriv za moju situaciju.Ozbiljno je shvatio moju nameru videvši u kakvom sam psihičkom stanju.Nisam baš tačno znao šta će se dalje dešavati sa mnom a po prvi put me nije bilo ni briga.Prenoćio sam da bih u 5 ujutro po mene došla tri policajca i objasnili mi da je njihova dužnost da nadziru moj odlazak iz grada i uručili mi potvrdu za kartu do mesta odakle potičem.Ništa,seo sam na voz i pravac kući.Kad sam stigao odmah sam pao u depresiju jer je mesto gde ću živeti totalno bezperspektivno i ništa se nije promenilo na bolje otkada sam morao otići,znao sam da moram da zatomim ikakvu nadu za nekom boljim životom i da se totalno preorjentiram na brigu o roditeljima.I dalje nisam pio,samo sam mnogo pušio.Ubeđivao sam se mišlju da makar imam krov nad glavom i obilje hrane.Prošle su dve godine kad je oca iznenada pogodio srčani udar nakon čega je umro.Bilo mi je veoma teško i žao,ali sam i znao da nemam baš puno vremena za tugu,jer sam ubrzo shvatio da nije istina da možda iz svakog zla mora da iskrsne nešto dovoljno utešno da bih se ta teška situacija lakše prevazišla,ali upravo suprotno situacija mi se činila deset puta gora i jezivo morbidna,okolina nije imala nikakav osećaj za tuđu nesreću.Tada sam i prvi put potražio psihijatrijsku pomoć.Obavio sam pregled pri čemu je psihijatar zaključio tek da imam problema sa ovisnošću o opijatima,na što sam ja već i zaboravio jer mi već pet godina nisu nit pali na pamet.Kakogod bilo mi je drago što napokon krećem da rešavam svoj problem a vremenom će se utvrditi trenutna dijagnoza.Već naredni put kad sam došao s nadom da idem ka boljem stanju,desilo se da me je medicinska sestra ljutito isterala iz ulaza u ordinaciju jer nisam imao uputnicu,kako bih i imao kad nisam bio zdravstveno osiguran jer nije bilo načina,no ona je to znala odranije i rekla da će se konsultovat s doktorom i da neće biti problema.Eto ipak ih je bilo i ja sam ostao bez doktora.U to vreme sam imao i fizičkih problema jer mi se srozao imunitet,naravno niti to nije lečeno tako da mi je trebalo dosta vremena da se vratim u iole funkcionalno stanje.Sledeće vreme sam provodio kao biljka,nisam mogao da jedem,te bio veoma depresivan i stalno imao opsesivno kompulsivne misli da i kad je nešto dobro da je to u stvari jako loše.Prošlo je neko vreme i počeo sam opet raditi,radio bih dva -tri meseca pa ništa,i tako.No nešto se promenilo u zakonu o zdravstvenom i ja sam ostvario pravo.Odmah sam otišao da se zakažem kod psihijatra,naravno ne kod onog bivšeg jer se ispostavilo da je dugogodišnji alkoholičar i nimalo upitno da možda neke svoje frustracije iskazuje na pacijentima,zato kažem da pri odabiru treba biti veoma pažljiv.Počeo sam da pijem antidepresante.Vreme mi je jako sporo prolazilo,nisam video budućnosti i situacija mi je bila beznadežna.Na ništa se nisam mogao skoncentrisati,dok jedan dan nisam došao u posed narkotika.Odmah sam ga uzeo i to mi se činilo kao savršena alternativa za moju situaciju.I to je ubrzo uzelo maha,iako me doktorica svim silama odgovarala,nije uspela.Nakon nekog vremena mi je situacija postala opet beznadežna iako sam sad konzumirao terapiju za odvikavanje od ovisnosti.Doktorica mi je predložila da budem hospitaliziran da bih dobila bolji uvid u moje ponašanje naravno.U naredne dve godine bio sam hospitaliziran četiri puta po mesec dana da bih kao i dan današnja dijagnoza bila:povratno depresivni poremećej,ovisnost o opijatima i emocionalno nestabilna ličnost.Neke stvari su se i povukle kao što su slušne halucinacije.Pio sam pet vrsta tableta,dva antidepresanta i tri vrste antipsihotika i uglavnom sam se osećao i dalje depresivno ali ne u teškim epizodama i indiferentno.Međutim kao što tablete vremenom imaju zadovoljavajući učinak tako imaju i nuspojave.Dve i pol do tri godine unazad počeo sam primećivati da mi se metabolizam usporava.Da bih do dan danas po meni stanje postalo kritično jer pre godinu i pol sam se počeo polako gojiti da bih se posle to krenulo naglo ubrzavati i sada imam 10-15 viška nezdravih kilograma,već duže vreme ne mogu da prehodam 20 koraka a da se ne zadišem,što je popraćeno abnormalnim količinama iznojavanja neovisno o vremenu,takođe mi je stomak veoma velik i napuhan te nemam stolicu uopšte jako dugo vremena dok je ne iniciram i to jedino čepićima,probao sam još šest vrsta laksativa i raznih čajeva no nema rezultata.Ništa se ne menja iako sam na dijeti i veoma umereno jedem jedanput možda dvaputa na dan.Imam osećaj kao što i jeste da u meni ima puno toksina zbog izostatka stolice i da mi to i utiče na stanje.Davao sam krv i sve je u redu,radio ultrazvuk abdomena,uzorke mokraće i stolice i nisu ništa uočili.Zadnje sam išao da proverim štitnjaču i sad čekam nalaze.Ne znam,mislim da mi je fizičko zdravstveno stanje veoma loše tako da ne mogu nikako da stupim u radni odnos a postoji mogućnost zaposlenja,što me naravno čini još depresivnijim.Jednostavno osećam se umorno i izmrcvareno i nemam volje ni za što,jer imam osećaj da ću doživeti poraz jer mi je okolina jednostavno negativna i niti najjednostavniju stvar ne možeš dovršiti a da se ne pojavi neki bezvezan problem.I da završim s ovim,uvek je ta neka viša sila ma koliko čovek bio pozitivan,i iako ne verujem u sudbinu verujem da je takav poredak stvari da su neki ljudi predodređeni da jednostavno svojim načinom života ne nailaze na bilo kakvu satsfakciju nego samo na negativnost i to je upravo ta viša sila protiv koje na kraju krajeva ne možemo ništa.

  2. Alek says:

    Vau, evo 5godina kasnije čitam ovaj članak kao i vaš odgovor! Vi se zovete SREĆKO ..zar ne? Mnogo vam hvala na ovom dugačkom odgovoru ja u vama vidim jednu istrajnu i hrabru osobu ..s obzirom na okolnosti ..vi ste već toliko toga uradili. Nekako verujem da ste trenutno u zaslužno mnogo udobnijoj situacijibi da stojite na svojim nogama jer vi to zaslužujete! Srećko

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *