Prvi sastanak

Prvi sastanak sa potencijalnim partnerom/partnerkom ima veoma važan značaj. Prvo, prvi sastanak je prilika za upoznavanje i uspostavljanje početne komunikacije i drugo to je prilika za formiranje prve impresije (utiska) o osobi za koju smo zainteresovani. Psihološka istraživanja su pokazala da su ljudi skloni da formiraju prvi utisak o nekoj nepoznatoj osobi za veoma kratko vreme i da ta vrsta impresije igra značajnu (ali ne i presudnu) ulogu u kasnijoj interakciji. Za veoma kratko vreme (mereno sekundama) ljudi mogu formirati sudove o nečijoj atraktivnosti, inteligenciji, iskrenosti, društvenosti i raznim drugim crtama ličnosti. Neki od aspekata tih sudova o drugoj osobi mogu biti veoma tačni dok drugi mogu biti pogrešni, čak i potpuno pogrešni. Znači, prva impresija nije u potpunosti tačna i pouzdana, ali je značajna jer utiče na našu dalju procenu i očekivanja od osobe koju upoznajemo.

Na formiranje prve impresije utiču brojni faktori: neverbalni znakovi (mimika, gestikulacija, intonacija govora, držanje tela, prostorna distanca, odeća koju nosimo, pokreti itd), ono što govorimo, ponašanje u datom kontekstu itd. Istraživanja pokazuju da neverbalni znakovi imaju presudan značaj za formiranje prvog utiska o nepoznatoj osobi (pre svega znakovi koje očitavamo na osnovu nečije facijalne ekspresije) i to iz nekoliko razloga:

Neverbalni znakovi su spontani i ne možemo ih svesno kontrolisati, što znači da oni signalizuju nnaša autentična (a ne kontrolisana) ispoljavanja.

Neverbalni znakovi nam pružaju informacije o emocionalnom stanju i reagovanju osobe na zrazličite sadržaje.

Upoređujući ono što osoba neverbalno emituje sa onim što govori stičemo utisak o nečijoj iskrenosti i spontanosti.

Iako neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u donošenju sudova o drugoj osobi, na tu vrstu procene utiču i drugi gore navedeni faktori ali i naše raspoloženje, priroda motivacije i očekivanja koja imamo od te osobe kao i različiti stavovi, predrasude i kulturni standardi koje smo usvojili tokom života. Svi ovi faktori mogu dovesti do donošenja pogrešnih sudova o drugima. Naročito naše raspoloženje, motivacija i očekivanja koja imamo prema osobi koju procenjujemo mogu nas dovesti do pogrešnih zaključaka.

Na prvom sastanku svi teže da ostave pozitivan utisak na drugu osobu, što je sasvim normalno i legitimno. Iz tog razloga ljudi su oprezni, obazrivi, vode računa šta će obući, reći gde će izaći itd. To je sasvim racionalno i svrsishodno. Međutim ponekad se dešava da osoba iz te obazrivosti lako sklizne u osećanje anksioznosti (osećanje izrazite treme) koja može delovati parališuće i sprečavati osobu u spontanom izražavanju i ponašanju. To može dovesti do toga da se osoba „blokira“, ne zna šta da kaže, ponaša se izveštačeno, govori stvari koje ne misli, preterano se slaže sa drugima, previše priča ili govori o irelevantnim i ne baš zabavnim sadržajima itd. Dakle, anksioznost je najveći neprijatelj prvog sastanka.

Ali kako i zašto uopšte dolazi do javljanje te anksioznosti? Prvo, treba praviti razliku između uzbuđenosti (koja je posledica želje, motivisanosti i zainteresovanosti za osobu sa kojom se sastajemo) od anksioznosti (izrazite treme i straha). Osećaj uzbuđenosti je normalna reakcija koja govori o našoj zainteresovanosti za tu osobu. Mnogi ljudi normalno prihvataju tu uzbuđenost i ne uznemiravaju se oko toga, dok su neki ljudi skloni da sebe uznemiravaju i zbog toga lako iz uzbuđenosti skliznu u osećanje anksioznosti. Takvi ljudi smatraju da ne bi smeli da se osećaju uzbuđeno, već potpuno smireno i staložemo u situaciji prvog sastanka. Upravo ta vrsta zahteva prema sebi im stvara anksioznost. Ovakav zahtev ne samo da je nerealističan već je i nelogičan i štetan. Ako pokušavamo da sebe nateramo da se smirimo proizvešćemo upravo suprotan efekat – anksioznost. Ali zašto neki ljudi često imaju ovakvu vrstu nerealističnog zahteva prema sebi? Iz razloga što veruju da je neophodno da ostave dobar utisak i/ili da moraju da fasciniraju osobu koju upoznaju. Upravo ovakva vrsta zahteva predstavlja glavni izvor anksioznosti na prvom sastanku. Ljudi koji razmišljaju na ovaj način nanose sebi višestruku štetu:

Sprečavaju sebe da budu spontani i autentični i na taj način sprečavaju sebe da se pokažu onakvim kakvi jesu;

Čak i ako uspeju da ostave dobar utisak na osobu sa kojom su izašli, na osnovu izveštačenog ponašanja i glume koja je bila motivisana strahom, biće prinuđeni da to rade svaki put, kako bi održali povoljan utisak te osobe, što je svakako naporno, štetno i dugoročno gledano neodrživo;

Samim tim što nisu spontani, često ne znaju šta da kažu osobi sa kojom komuniciraju ili govore stvari koje ne misle ili koje nisu zanimljive i relevantne za komunikaciju na prvom sastanku;

Kada ustanove da su anksiozni, mogu početni dodatno da se brinu oko toga što vodi daljem povećanju treme;

Neki će biti skloni da kasnije sebe obezvređuju i gube samopouzdanje jer su svesni da se nisu ponašali onako kako su to želeli.

Kako eliminisati ovu vrstu anksioznosti? Da bi ste eliminisali ovu vrstu anksioznosti potrebno je da odustanete od vašeg stava da se nužno i po svaku cenu morate dopasti osobi sa kojom ste izašli na prvi sastanak. Ako razmišljate na taj način kako će te se osećati? Anksiozno, imaćete tremu i nećete biti spontani. Kako je bolje za vas da se osećate u takvoj situaciji? Samo obazrivo, jer će vam to pomoći da vodite računa o svom ponašanju i učiniće da budete mnogo spontaniji i autentičniji. Dakle promenite vaš stav. Pođite od stava da iako želite da se dopadnete toj osobi (čak iako jako želite) to apsolutno ne morate. Zašto? Evo nekoliko dokaza za to:

Ako se ne dopadnete toj osobi to ne znači da se ne možete dopasti nekoj drugoj. To što se ne sviđate njoj/njemu ništa ne govori o vama već o preferencijama (ukusu) druge osobe, a ukusi su veoma različiti.

To što možda niste uspeli da se dopadnete željenoj osobi svakako je loše, možda čak i frustrirajuće, ali sigurno nije užasno i katastrofalno, vaš život se neće okončati nakon jednog (ili više) neuspeha.

Postavite sebi pitanje: da li je uopšte moguće da se dopadnete baš svim osobama koje ste odabrali? Da li je to ikome pošlo za rukom?

Ako se nisam dopao/la toj osobi možda je to znak da mi nismo jedno za drugo.

Ako sam u nečemu pogrešio/la tokom prvog sastanka, da li to znači da će mi se to dešavati uvek i sa svim osobama koje upoznajem. Naravno da ne. Možda mogu nešto korisno da naučim iz tog lošeg iskustva.

Dakle, uvek izaberite da budete autentični i spontani, prihvatite sebe podjednako i sa svojim uspesima i neuspesima, jer ni jedni ni drugi ne govore o vašoj ličnoj vrednosti. Ono što želite jeste da se dopadnete toj osobi onakvi kakvi stvarno jeste, a ako u tome i ne uspete nije kraj sveta, biće vam žao ali brzo će te nastaviti dalje. Zato se opustite i fokusirajte na partnera/partnerku, na ono što on/ona priča i kako se ponaša. Budite otvoreni i nemojte previše verovati svojim prvim impresijama (jer kako znamo one često mogu biti veoma pogrešne), ne budite ni previše analitični i kontrolisani, nemojte pokušavati da previše kontrolišete situacije, dozvolite sebi da osetite kao se osećate u prisustvu te osobe, zaključke će te donositi kasnije kad dođete kući i kada budete imali dovoljno informacija.

Vladimir Mišić dipl. psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *