Mišljenje i osećanja

misljenje i osecanja

Mnogi misle da su mišljenje i osećanja dva sasvim različita i odvojena psihička procesa, koji isključuju jedan drugi ili su u suprotnosti. Takođe, dosta ljudi misli da ono što osećamo (emocije) nema nikakve veze sa našim misaonim procesima, već da su emocije direktna posledica uticaja iz spoljašnje sredine (dakle, posledica situacija u kojima se nalazimo). To zapravo uopšte nije tačno.

Mišljenje i osećanja su međusobno veoma povezani procesi i ne mogu se razdvojiti. Naše emocije (bilo prijatne, bilo neprijatne) uvek su posledica nekog našeg razmišljanja, neke naše procene situacije u kojoj se nalazimo i povodom koje emotivno reagujemo. Često takvih misli (misli kojima stvaramo naše emotivne reakcije) nismo ni svesni, jer se ti procesi mogu odvijati skoro potpuno automatski i veoma brzo (u milisekundama). Takođe, misli ne moraju uvek biti u formi reči (unutrašnjeg govora), već mogu biti i u formi vizuelnih predstava. Ljudi stalno misle, nekada su toga svesni a nekada ne. Činjenica je da ljudi stalno nešto procenjuju, procenjuju da li im se nešto sviđa ili ne, da li im nešto prija ili ne, da li se sa nečim slažu ili ne, da li je nešto ukusno ili odvratno i sl.

Ne dovodi svaka naša misao nužno do neke emotivne reakcije. Samo one misli, koje se odnose na procenu nekog važnog aspekta situacije koji je u vezi sa našim ciljevima, željama, htenjima, dovode do emocionalnih reakcija. Emocionalne reakcije su naš subjektivni odgovor (istovremeno i doživljaj) na značenja koje pridajemo situacijama u kojima se nalazimo. Dakle, mi uvek emotivno reagujemo na značenja koja sami pridajemo nekoj situaciji.

Šta to zapravo znači? Na primer, neko može reći: Plašim se vožnje avionom. Avion je situacija u kojoj se ta osoba nalazi i u kojoj on/ona oseća strah. A da li se ta osoba stvarno plaši aviona? Ne. Kako to znamo? Pa, prvo znamo da nije tačno da svi ljudi nužno osećaju strah kada se voze avionom ili zamišljaju takvu situaciju (što bi morao biti slučaj ako polazimo od pretpostavke da situacije direktno izazivaju osećanja). Drugo, ako pitamo tu osobu zašto se plaši dok se vozi avionom ili šta mu/joj prolazi kroz glavu dok sedi u avionu, on/ona nam može reći da se ustvari plaši mogućnosti da se avion može srušiti i da će u tom slučaju izgubiti život. Dakle, ono čega se ta osoba plaši nije avion (situacija) već značenje koje ta osoba pridaje samoj situaciji (mogućnost da se avion može srušiti i da bi to on/ona nužno morao/la da spreči). Isto je i kada nekoga volimo ili cenimo, to nije direktna posledica osobina koje poseduje data osoba, već našeg vrednovanja tih osobina, našeg stava, suda o tim osobinama (dakle, mišljenja).

Zašto je važno da znamo da situacije ne izazivaju naše emocionalne reakcije nego misli i značenja koje pridajemo tim situacijama

Zato što ako pogrešno verujemo da su situacije te koje direktno izazivaju naša osećanja, možemo osećati (i misliti) da smo potpuno bespomoćni pred tim situacijama (pogotovo pred onim koje procenjujemo kao negativne) i na taj način biti u zabludi da se nužno uvek moramo osećati depresivno, ozlojeđeno ili prestravljeno kada stvari ne idu onako kako mi želimo.

Naše misli ne samo da stvaraju naša osećanja, već misli koje imamo mogu da ih i održavaju. Na primer, ako u šumi vidimo medveda, uplašićemo se jer procenjujemo da nas medved može napasti, ali kad medved ode, nećemo više strahovati ako prestanemo da razmišljamo o njemu. Ali ako nakon njegovog odlaska nastavimo da razmišljamo o tome kako bi se on mogao ponovo pojaviti svakog časa, bićemo i dalje uplašeni. Isto je i sa drugim osećanjima. Na primer, ako zbog niza okolnosti koje procenjujemo kao veoma loše, počnemo da se osećamo bespomoćno ili čak odreagujemo depresivnim afektom, takva osećanja će nužno proći ako im ne pridajemo veliki značaj i ne nastavimo da neprestano mislimo o njima. Ali ako počnemo da razmišljamo da je užasno to što se osećamo depresivno, da će to trajati do kraja života ili da je to dokaz naše neadekvatnosti, osećaćemo se depresivno mnogo duži vremenski period (sve dok ne promenimo takav način razmišljanja).

Kao što misli izazivaju osećanja, tako i osećanja mogu izazvati ili pokrenuti naše misaone procese, jer čovek može misliti o svemu, pa i o svojim osećanjima. Sigurno ste primetili da kada ste na primer tužni, vaše misli koje vam se spontano javljaju su u skladu sa vašim raspoloženjem. To je sasvim uobičajeno, ali šta će se dalje odvijati sa vašim raspoloženjem (kada se isplačete) dosta zavisi od toga šta mislite o vašem aktuelnom raspoloženju ili situaciji povodom koje ste se rastužili. Na primer, ako trenutno osećate strah i zatim pomislite kako je to strašno (jer na primer mislite da je to možda znak da ćete poludeti) vaš strah će se povećati i trajaće duže a možda će i prerasti u paniku.

Neke naše emocionalne reakcije ne moraju uvek biti posledica naših misli, već nekada mogu biti posledica klasičnog uslovljavanja (primitivne vrste učenja u kojoj dolazi do stvaranja asocijacija između određenih senzacija i neke emocionalne reakcije). Na primer, to može biti slučaj nakon preživljene saobraćajne nesreće. Nekoliko dana posle nesreće osoba ulazi u automobil i oseća strah iako se sada ništa opasno ne dešava. Ovakva reakcija nije posledica misli te osobe, već je u pitanju naučena reakcija straha za koju su odgovorne neke starije (primitivnije) moždane strukture. Ovakva vrsta reakcija je adpativna jer nam omogućava da vodimo računa i obratimo pažnju na potencijalne opasnosti u okolini. Ali i u ovom slučaju misli imaju važnu ulogu. Ako takvim reakcijama ne pridajete neki veliki značaj (već naprosto sačekate da strah prođe), naučena reakcija straha će se ubrzo ugasiti (nestati postepeno) nakon što više puta uđete u automobil i ništa se loše ne desi. Ali ako krenete da razmišljate u smeru šta bi vam se moglo opet loše dogoditi i počnete da mislite da vi to morate da sprečite, odnosno da morate stalno da brinete kako bi ste sprečili da se loše situacije ne ponove, vaš strah će se učvrstiti i može čak prerasti u fobiju (izbegavanje situacija u kojima osećate strah).

Dakle, ako znamo da misli utiču na naša osećanja, menjajući naše misli možemo menjati i osećanja, možemo naučiti kako da kontrolišemo svoja osećanja umesto da ona kontrolišu nas. Ljudi često imaju zabludu da kontrolišu svoja osećanja tako što ih negiraju ili potiskuju, ali to zapravo nije dobar način kontrole. Osećanja se nikada ne mogu potisnuti u potpunosti, u najboljem slučaju se mogu samo trenutno prigušiti. Ali nekada se dešava i suprotno, što se više trudimo da osećanja potisnemo ona postaju sve intenzivnija. Na primer, trudimo se da potisnemo reakciju straha i to za posledicu dovede do toga da osećamo još jači strah (paniku). Dakle, potiskivanje i negiranje osećanja nije dobar način kontrole. Osećanja ne možete suzbiti, možete ih samo promeniti a to ćete postići ako počnete da mislite na drugačiji način (odnosno promenite misli kojima ta osećanja stvarate i/ili održavate). Ali da bi ste promenili neko osećanje (na primer, mesto da paničite budete samo zabrinuti ili oprezni) morate prvo prestati da pokušavate da ih suzbijete. Osećanja sama po sebi nisu opasna. Čak i kada imate intenzivne emotivne reakcije, to samo po sebi neće naškoditi vašem mentalnom i telesnom zdravlju. Ono što ljude zastrašuje nisu osećanja sama po sebi već ono što misle povodom tih osećanja. Na primer, ako mislite da vas intezivan strah može ubiti (da ćete dobiti infarkt ili se ugušiti ili poludeti) vi ćete se uplašiti još više, jer verujete da tako intenzivne i neprijatne senzacije ne možete podneti. Kada osvestite, preispitate i promenite vaše misli o strahu, strah će proći. Ali to zahteva da naučite kako da prepoznate vaše misli i kako da ih preispitujete i menjate.

Takođe, jedan od načina na koji ljudi održavaju svoja neprijatna osećanja (umesto da ih puste da prođu) jeste tzv. emocionalni rezon. Emocionalni rezon je jedan specifičan (ali pogrešan) način razmišljanja kojim potkrepljujemo (održavamo) neku našu emocionalnu reakciju. Primeri emocionalnog rezona su: Ako se trenutno osećam bespomoćno to znači da sam stvarno i bespomoćan ili Ako osećam strah u ovoj situaciju to znači da je ta situacija zaista strašna. Ovakva vrsta razmišljanja predstavlja jednu od grešaka u mišljenju što za posledicu dovodi do održavanja emocionalnog odgovora ili čak njegovog intenziviranja. Takvom načinu razmišljanja se možete suprotstaviti i na taj način sprečiti dalju eskalaciju tog osećanja. Na primer možete sebi reći: Ako se osećam bespomoćno (jer sam verovatno do sada u životu naučio da se u ovakvim situacijama tako osećam) to ne znači da sam Ja bespomoćan i da sada ne mogu nešto da uradim (jer sada mogu promeniti svoje ponašanje i mišljenje iako sam pre činio i mislio na drugačiji način). Ako krenete da razmišljate na ovaj način, osporavaćete iracionalnu ideju da se vi uvek morate osećati bespomoćno u datoj situaciji (što je bio slučaj dok niste promenili vaše uverenje o tome) što će dovesti do toga da će vaše osećanje bespomoćnosti ubrzo prestati.

Šta raditi sa opsesivnim, iracionalnim, zastrašujućim mislima koje se uporno javljaju zajedno sa anksioznošću?

Opsesivne, iracionalne, misli su posledica potisnutih emocija. Iza tih misli stoje potisnute emocije a ne vaše namere i želje. To je razlog zašto nikada ne učinite to što vam te misli nameću. Misli nemaju nikakvu moć da vas nateraju da uradite nešto što inače ne biste želeli. Misli su samo misli, a vi niste misli.

Pokušaj da se kontrolišu bolne emocije (tuga, bes, krivica i sl.) rezultira javljanjem misli koje osoba ne može da kontroliše. Mi ne možemo nikada u potpunosti potisnuti naše emocije niti misli koje su njihovi derivati. Pojava iracionalnih opsesivnih misli je dokaz tome. Ne treba s plašiti opsesivnih, iracionalnih misli jer one su samo metaforične, ne treba ih shvatiti bukvalno. Ako želite da naučite da ovladate opsesivnim mislima pogledajte moju knjigu Kako da sami prevaziđete opsesivne misli u samo 4 jednostavna koraka. Kada naučite ove tehnike moći ćete zaista da prevladate opsesivne misli, iracionalnu brigu i misli koje se javljaju u sklopu anksiozno-depresivnog raspoloženja.

Dr Vladimir Mišić

psiholog i psihoterapeut

email: onlinepsihoterapija@gmail.com

skype: vaspsiholog

www.vaspsiholog.com

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *