Individualne razlike

Ako uzmemo bilo koju fizičku, fiziološku, anatomsku, psihološku ili neku drugu karakteristiku ljudi, izmerimo je kod većeg broja pojedinaca (individua) ustanovićemo postojanje individualnih razlika među ljudima u pogledu date izmerene karakteristike. Većina tih karakteristika rasprostire se u populaciji u vidu normalne raspodele (tzv. Gausove krive). Uprošćeno rečeno, to znači da najveći broj ljudi ima srednje izraženu merenu karakteristiku a samo mali broj ljudi spada u ekstremne kategorije (ima najmanji i najveći intenzitet merene karakteristike). Ovo pravilo važi za brojne ljudske osobine, na primer za visinu, težinu itd. Isti slučaj je i sa većinom psiholoških karateristika koje smo u stanju da merimo.

Psihologija inidividualnih razlika je psihološka naučna disciplina koja se bavi izučavanjem individualnih razlika među ljudima u pogledu psihičkih osobina kao što su: opšte intelektualne sposobnosti, specifične sopsobnosti (spacijalne, verbalne, vizuelne, motoričke itd), crte ličnosti itd. Osnovni cilj ove naučne discipline je traganje za objašnjenjima i potencijalnim uzročnicima koji mogu biti u osnovi registrovanih individualnih razlika. Ova grana psihologije u traganju za naučnim objašnjenjima se pored saznanja iz psihologije oslanja i na saznanja drugih naučnih disciplina kao što su: genetika, fiziologija, neuronauke itd.

Pored naučnog značaja ispitivanja individualnih razlika psihičkih osobina i funkcija, shvatanje da postoje individualne razlike među ljudima ima i svoj praktični značaj. Individualne razlike u pogledu psiholoških osobina ljudi u praksi utvrđuju se putem standardizovanih psiholoških mernih instrumenta (popularno – testova). Na osnovu rezultata koje pojedinac ostvari na nekom od testova (npr: testova inteligencije ili ličnosti) može se statistički utvrditi njegovo/njeno mesto u populaciji (da li je postignuće date osobe prosečno, nadprosečno ili ispodprosečno, odnosno koliko odstupa od proseka grupe ljudi na kojoj je test standardizovan, primenjen). Ovakvi podaci sa testova koriste se često u selekciji kandidata za neko radno mesto. Mere psihičkih osobina i funkcija dobijene na osnovu testova su relativne a ne apsolutne mere, jer se „pamet“ ili osobine ličnosti ne mogu meriti kao što se može meriti visina, težina ili nivo šećera u krvi. Ali i pored toga ove mere su u dovoljnom stepenu pouzdane i govore nešto o osobama, pre svega govore o njenom/njegovom mestu u odnosu na druge ljude u pogledu izraženosti postignuća na testu za koji se pretpostavlja da meri pokazatelje nekih psihičkih karakteristika. Psihičke karakteristike se ne mogu meriti direktno već samo indirektno, na osnovu izraženosti nekih indikatora date osobine, kao što se na primer temperatura meri na osnovu položaja žive na skali termometra.

Psihološki testovi su korisno i praktično sredstvo koje psiholozi koriste u svom radu sa ljudima (bilo na klinici, bilo u školi ili selekciji za posao). Treba istaći da psiholozi kada donose sudove o ljudima se nikada ne oslanjaju isključivo na rezultate testova (a naročito ne na rezultate samo jednog testa) već svoje konačne sudove donose na osnovu integracije većeg broja informacija koje prikupljaju o ljudima, pre svega putem intervjua. Psihološke testove mogu da primenjuju samo diplomirani psiholozi i to samo ako su prošli odgovarajuće obuke za primenu, ocenjivanje i interpretiranje rezultata tih testova. Na žalost, mnogi nepsiholozi ali i neki nestručni psiholozi primenjuju razne testove čije merne karakteristike nisu utvrđene u našoj zemlji (na ispitanicima koji žive u Srbiji) pa su stoga rezultati dobijeni ovakvim testiranjem nevalidni. Takođe, moguće je pronaći brojne „testove“ na Internetu koje ljudi vole da popunjavaju što iz zabave što iz radoznalosti. Ali treba istaći da ti „testovi“ zapravo nisu pravi psihološki merni instrumenti jer njihove merne karakteristike su ili nepoznate ili nevalidne (npr: baziraju se na rezultatima ispitanika iz drugih kultura, najčešće iz SAD-a). S toga takvi rezultati nisu valjani za ispitanike iz Srbije a interpretacije dobijene na osnovu tih rezultata su pogrešne. Zadavanje i ocenjivanje većine psiholoških testova (izuzev testova inteligencije) je veoma lako naučiti, ali interpretacija i izvlačenje zaključaka na osnovu dobijenih rezultata zahteva mnogo veće i šire znanje od pukog zbrajanja poena i računanja pomoću jednostavnih matematičkih formula. Da bi psiholog mogao da na valjan način interpretira rezultate nekog testa, pored znanja o samom testu, psiholog mora posedovati brojna druga psihološka znanja kao i teorijsko-metodološke osnove samog testa koji primenjuje. Upravo iz tih razloga psihološke testove mogu primenjivati samo obučeni psiholozi (a ne i lekari, psihijatri, pedagozi, defektolozi itd), kao što lekove mogu prepisivati samo lekari koji imaju određena stručna znanja.

Značaj postojanja individualnih razlika je i u tome što nam omogućava da razumemo da se ljudi međusobno razlikuju i da na iste situacije mogu reagovati veoma različito. To je veoma važan podatak za nepsihologe jer laici često zanemaruju ovu činjenicu kako u praktičnom radu sa ljudima tako i u drugim vrstama socijalne interakcije (npr: u partnerskim odnosima). Različitim ljudima treba pristupati različito, na primer, neki ljudi su preosetljivi na kritiku i kada ih neko kritikuje oni mogu da se povuku ili da se naljute (introvertni tip), dok kod nekih drugih ljudi kritika ili direktivan pristup podstiče njihovu motivaciju i spremnost na saradnju (ekstravertni tip osoba).

Ako znamo da se ljudi razlikuju u pogledu brojnih psiholoških osobina onda možemo da shvatimo da ljudi imaju različite perspektive gledanja na iste stvari ili situacije i mi sami možemo shvatiti da naša perspektiva, naš ugao gledanja ili životna filozofija nije jedini a pogotovo ne i jedini ispravan način gledanja na sebe, druge i život uopšte. Mnogi ljudi to ne shvataju i uporno se drže svog načina razmišljanja i ponašanja misleći da je to jedini i ispravan način sagledavanja stvari.

Sagledavanje značaja individualnih razlika ogleda se i u tome što nam omogućava da bolje razumemo druge ljude, da uvidimo koji su to tipovi ljudi koji su nama slični i sa kojima možemo da gradimo nekakve konstruktivne odnose (npr: vezu, brak, prijateljstvo, timski rad itd) umesto da rigidno verujemo da su svi ljudi isti kao i mi i shodno tome nerealno zahtevamo od drugih da se ponašaju onako kako mi smatramo da bi trebalo.

Vladimir Mišić dipl. psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *