Bezuslovno samoprihvatanje

Bezuslovno samoprihvatanje, ne tako pitka i ne tako tipična reč u Srpskom jeziku (na engleskom: uncondicional self acceptance), je reč koja označava jedan veoma važan psihološki pojam. Bezuslovno samoprihvatanje predstavlja jednu vrstu odnosa, stava prema sebi. Svaki stav (pa tako i svaki stav prema sebi) uključuje misaonu komponentu (ono što mislimo o sebi, kako sebe procenjujujemo itd.) afektivnu komponentu (ono što osećamo prema sebi, npr: ljubav, mržnju, anksioznost, smirenost itd) i konativnu komponentu (tendenciju da nešto učinimo za sebe ili prema sebi u skladu sa onim što osećamo i mislimo o sebi). Dakle, bezuslovno prihvatanje sebe je stav prihvatanja sebe kao osobe bez obzira na način na koji mislimo, osećamo ili se ponašamo u nekom aktuelnom, prošlom ili budućem kontekstu. Kako sama reč kaže, to je prihvatanje sebe bez uslovljavanja, odnosno prihvatanje sebe bez nametnutih ili samonametnutih uslova, standarda ili imperativa za koje pogrešno mislimo da moramo ostvariti da bi smo sebe prihvatili, voleli i cenili.

Bezuslovno samoprihvatanje je cilj, tačnije ideal konačnog ishoda svake dobre psihoterapije ili svakog dobrog programa psihološkog ličnog rasta i razvoja. U psihoterapiji, terapeut zauzima stav bezuslovnog prihvatanja klijenta. Terapeut klijenta prihvata (ne kritikuje, ne odbacuje, ne omalovažava i nisko vrednuje itd) bez obzira šta klijent govori, oseća ili čini. Ovakva vrsta odnosa koju terapeut inicira od samog početka terapije podstiče klijenta da tokom terapijskog procesa i on/ona sam/a nauči i zauzme isti takav stav prema sebi.

Bezuslovno samoprihvatanje kao koncept zvuči jako lepo i jednostavno, ali u praksi postizanje ovog cilja predstavlja dugotrajan i težak proces. Zašto? Zato što smo svi mi od malih nogu učeni (prvo unutar porodice a kasnije i unutar drugih društvenih grupa) da „moramo“ misliti, osećati i ponašati se na određeni način u određenim situacijama (obično na način na koji su nas učili naši roditelji), iako tako ne činimo onda smo loše osobe, loši ljudi. S obzirom da je svako dete (a i skoro svaki čovek) željan ljubavi, pažnje i prihvatanja, svako od nas je tokom ranog a naročito kasnijeg detinjstva, adolescencije i mladalaštva naučio i usvojio određene standarde i norme ponašanja kojih se pridržava i kao odrasla osoba. Deo tih standarda su društvenog porekla (zajednički su svima nama koji živimo u istom društvu i istoj kulturi) a deo su nasleđe porodičnog miljea u kome smo rasli. U različitim porodicama forsiraju se različite vrednosti, ideali i željeni životni ciljevi (npr: u nekim porodicama naglašava se važnost školovanja, u nekim sticanja novca, u nekim značaj zajedništva, porodičnog života, u nekim religioznost itd). Kasnije kad odrastemo i kada se naša ličnost formira mi smo u stanju (i to redovno i činimo) da sami sebi postavljamo razne standarde, životne ciljeve i norme ponašanja. Kada se pridržavamo ovih usvojenih ili samokonstruisanih standarda mi konstatujemo da je sve ok sa nama i da nemamo razloga da sebe neprihvatamo i nepoštujemo kao osobu. Ali kada prekršimo neke od ovih standarda, mnogi od nas skloni su da sebe surovo kritikuju, omalovažaju, podcenjuju, ne poštuju, odbacuju, stvaraju osećanja krivice i/ili mržnje prema sebi itd, jednom rečju neprihvataju sebe kao osobu u celosti. Ovakva vrsta odnosa prema sebi nužno nosi sa sobom patnju, depresivnost, strahovanja, osećanja krivice i stida.

Potpuno suprotni ekstrem ovome bio bi potpuno nekritički stav prema sebi i drugima, potpuno odsustvo bilo kakvih normi ponašanja, bezobzirnost prema drugima, sebičnost, makijavelizam (princip da cilj opravdava sredstvo) odsustvo bilo kakvog poštovanja prema drugima, odsustvo osećanja krivice, pa čak i brutalnost, takve osobe često nazivamo psihopatama i antisocijalnim osobama. Dok su osobe koje su sklone neprihvatanju i samoporažavanju sebe (to su osobe koje često nazivamo neurotičarima) štetne po sebe, psihopate i antisocijalne ličnosti su štetne i opasne po druge i društvo u celini.

Ako znamo da je tako, šta bi onda predstavljalo normalnost, neki srednji put, nešto što nazivamo mentalnim zdravljem, uravnoteženošću, prihvatanjem i cenjenjem sebe koje ujedno uključuje i prihvatanje, uvažavanje i poštovanje drugih. To je upravo učenje kako da bezuslovno prihvatimo sebe kao osobu, čak i kada grešimo, gubimo ili se loše ponašamo.

Svima nama je lako da volimo, cenimo i prihvatamo sebe, da budemo ponosni na sebe i srećni kada se ponašamo u skladu sa svim onim standardima koje smo sebi postavili i koje smatramo pravičnim, privlačnim i socijalno prihvatljivim. Ali šta se dešava kada u tome ne uspemo, kada neke od tih standarda ne ostvarimo (npr: ne ostvarimo željeni uspeh u oblasti koja nam je jako važna, povredimo nekog, načinimo greške, ponašamo se sebično, ostavi nas voljena osoba, osećamo se depresivno, očajno, besno, uplašeno, postiđeno itd), kako onda da bezuslovno prihvatimo sebe i da i u takvim situacijama volimo, cenimo i poštujemo sebe kao osobu?

Ono što čini srž bezuslovnog samoprihvatanja jeste upravo to, da prihvatamo sebe u svim situacijama bez obzira šta se dogodilo, kako se osećamo, mislimo i ponašamo. Da li to podrazumeva nekritičnost prema sopstvenom ponašanju i počinjenim postupcima? Ne apsolutno nikako!!! Poželjno je i korisno da budemo kritični prema svojim postupcima, mislima i osećanjima ali ne i prema sebi kao celovitoj osobi.

Ljudi mogu naučiti da bezuslovno prihvataju sebe tako što će prvo naučiti da prave razliku između onoga što misle, osećaju i rade u odnosnu na to kakvi su oni kao osobe. Prvo se treba upitati da li postoje dobre i loše osobe? Odgovor je jasan, ne postoje, jer ako postoje to bi značilo da su se dobre osobe uvek i u svakoj situaciji u prošlosti ponašale dobro, ispravno i nepogrešivo i da će to uvek činiti i u budućnosti (isto važi i za loše osobe), što je naravno nedostižni ideal. Da li ako sam učinio nešto loše to nužno implicira da sam Ja loša osoba u celosti ili je samo moje ponašanje bilo loše? Ili drugačije rečeno, ako često činim neke postupke koji se mogu okvalifikovati kao dobri da li to znači da sam Ja u celosti dobra osoba? Šta se dešava kada pogrešim? Da li ako moj automobil ima loše gume to nužno znači da je ceo moj automobil loš i spreman za otpad? Dakle, misliti da ste loši zato što ponekad činite greške, loše se ponašate prema sebi ili drugima, ponekad ste sebični itd, ne znači da ste Vi loša osoba, takva vrsta zaključka predstavlja logičku grešku koju nazivamo greška preterane generalizacije. Razmislite, da li druge ljude procenjujete samo na osnovu jednog ili nekoliko ponašanja (ako to činite vaše procene su veoma neprecizne i pogrešne) ili na osnovu jednog mnogo većeg uzorka ponašanja?

Dakle, budite kritični prema svom ponašanju, prema svojim postupcima, prema svojim pogrešnim obrazcima mišljenja i osećanja ali nemojte misliti da ste Vi zbog toga loša osoba. Svi ljudi su nesavršena i pogrešiva bića i stoga često greše, što ne znači da su po definiciji grešnici. Grešnici su oni koji uviđaju da su njihovi postupci loši ali oni i dalje svesno nastavljaju da se tako ponašaju jer uviđaju da od takvog ponašanja imaju ličnu dobit. Ali većina ljudi se ne ponaša tako u većini situacija.

S toga, možete biti strogi prema svojim postupcima, možete osećati žaljenje i kajanje (umesto krivice i mržnje prema sebi) ako ste nešto pogrešili, to će vas motivisati da promenite svoje ponašanje i da se u budućnosti trudite da to ispravite. Ali nemojte prekoravati sebe, nemojte misliti da ste loša osoba ako se ponekad ponašate loše, svi mi to činimo ponekad. Ako ste skloni da verujete da ste loša osoba jer se ponekad loše ponašate, pogrešno mislite ili osećate neke negativne emocije proizvešćete sebi nepotrebnu patnju (depresiju, osećanja krivice, stida ili mržnje prema sebi) a time nećete sebi pomoći.

Neki ljudi su skloni da sebe omalovažavaju, samoporažavaju, ne prihvataju sebe kao osobu, čak duboko veruju da su loši, neadekvatni ili čak bezvredni ako nisu ostvarili određene životne ciljeve koje su sami izabrali. Na primer, ako nisu ostvarili istaknutu karijeru u poslu kojim se bave, ako nisu bili dovoljno voljeni i prihvaćeni od strane svoje porodice, partnera ili bračnog partnera, ako trenutno nemaju partnera i kvalitetnu vezu, ako pate od nekih telesnih ili mentalnih poremećaja ili ako naprosto nisu savršeni u svemu što za njih ima životnu važnost, ovakve osobe će misliti da su loše, neadekvatne ili bezvredne.

Problemi nastaju kada uslove koje ljudi sebi postavljaju ne uspeju da ostvare. Mnogi od nas su tada skloni da pogrešno zaključe i duboko veruju da zbog toga nisu u stanju da prihvate i vole sebe i da ne mogu biti srećni u životu. Ovakva vrsta verovanja se može iskazati u rečenici „Ako nisam uspeo da ostvarim to i to, ako sam u prošlosti činio/la greške, ako nisam voljen/a u meri kojoj to želim itd, Ja ne mogu voleti sebe, Ja sam loša, manje vredna ili čak bezvredna osoba„. Upravo ovakav stav, ovakvo uverenje dovodi do patnje a ne sami neuspesi ili loše životne okolnosti.

Ovakav način razmišljanja ne samo da je iracionalan sa stanovišta logike, realnosti i ljudske prirode već je veoma štetan i opasan po nas same i sliku koju gradimo o sebi (laički rečeno – samopouzdanje). Dok god verujemo u takva iracionalna uverenja nikada nećemo biti u stanju da volimo i cenimo sebe, a ko ne može da voli i ceni sebe ne može ni da voli i ceni druge (članove svoje porodice, prijatelje, partnera, svoju decu itd). Dogmatskim (apsolutističkim, rigidnim) pridržavanjem ovakvih stavova osudili smo sebe na doživotno nezadovoljstvo, patnju a ponekad i nesreću u zavisnosti od toga koliko daleko smo spremni da sebe poražavamo. Ako ste skloni takvom stavu prema sebi, razmislite pre svega da li vam takav stav koristi, šta time postižete, da li će te postati bolja osoba ako sebe mrzite i omalovažavate? Sigurno da ne. Samo će te sebi stvoriti dodatnu patnju i bol. Pored lepih stvari koje nam se dešavaju život nužno uključuje i seriju negativnih okolnosti i događaja koji su sami po sebi dovoljno loši da nam dodatna patnja koju samo skloni da sami stvaramo nije uopšte potrebna.

I na kraju, budite kritični prema sopstvenom ponašanju, mišljenju i osećanjima koje imate, budite fleksibilni, zauzmite stav bezuslovnog prihvatanja sebe. Trudite se da promenite sve što smatrate nepoželjnim (iako to često uopšte nije lako) ali ne osuđujte sebe kao osobu, naučite da oprostite sebi da bi ste mogli da opraštate i drugima, jer svi mi grešimo, ljudi su pogrešiva i nesavršena bića. Kažite sebi: „Ako sam pogrešio, nisam uspeo da ostvarim ono što sam želeo/la itd, trudiću se da to popravim i daću sve od sebe da u budućnosti to ne činim, to što grešim ne znači da sam grešnik ili loša osoba, moja ličnost, moj identitet je nešto mnogo šire i veće od mojih postupaka koje svakako mogu menjati„. Budite dosledni u ovakvom novom načinu odnošenja prema sebi. Kada po navici počnete da sebe omalovažavate i samoporažavate, zastanite malo i upitajte se da li vam to koristi, da li je takav način razmišljanja logičan i da li u realnosti postoje dokazi da vi ne smete da pogrešite ili da vi morate da postignete baš sve što ste zamislili. Ako se budete dosledno suprotstavljali vašim iracionalnim idejama o sebi, postepeno će te naučiti kako da budete fleksibilniji, uspešniji, samozadovljniji, naučićete da volite i poštujete sebe a taj vaš stav prenećete i na druge ljude u vašoj okolini.

Vladimir Mišić dipl. psiholog

Profile photo of Dr Vladimir Misic
Dr Vladimir Misic

9 komentara na: “Bezuslovno samoprihvatanje

  1. Nevena says:

    Koliko dobrog mozemo da ponesemo iz porodice, toliko mozemo da ponesemo i iracionalnih uverenja. Vaspitavana sam u stilu „kada se ponasas u skladu sa roditeljskim uverenjima, onda si dobra osoba; kada napravis gresku, ili se ponasas po nekom svom uverenju, a ne roditeljskom; onda si losa osoba“. Pa nije ni cudo sto se godinama borim sa socijalnom anksioznoscu. Tek nedavno sam naisla na stav da nasa ponasanja, misli i osecanja nisu isto sto i mi kao licnost; ali nisam mogla da razumem tu odvojenost. Ovaj tekst je to veoma lepo objasnio, zahvalna sam Vam na njemu.

  2. Jovana says:

    Dobronamerna primedba: Makijavelizam umesto „makevijalizma“ i jos par space_ova izmedju „ne“ i glagola. 🙂

  3. zoran says:

    Ja za sebe mislim da sam neadekvatan,bezvredan itd…Pokusao sam i sa terapijom pa nije islo,jednostavno ne znam kako da zavolim sebe i svoj zivot…

    • Profile photo of Vaš Psiholog
      Vaš Psiholog says:

      Negativna slika o sebi jeste nesto sto moze biti duboko ukorenjeno u coveku i da „boji“ njegovo ponasanje i emocije. Psiholosko savetovanje u ovom slucaju zaista moze da pomogne ukoliko pratite instrukcije psihologa i zaista zelite da resite taj problem. Dakle, vazno je da budete uporni i dosledni u resavanju svog problema jer drugacije nije moguce napraviti bilo kakvu promenu kod sebe. Pozdrav.

  4. vuki says:

    Upravo sam shvatila da ja ne prihvatam sebe,jer nisam zavrsila fakultet,koji sam napustila na cetvrtoj godini,pre 22 godine.Moja drama je neopisiva!Kako tu gresku da ispravim kad imam oca koji mi svaki dan kaze da sam mu izigrala poverenje i proganja me dok ne vidi da me doveo do suza,tek tada se smiri.

  5. jale says:

    svaka čast na tesktu vidi se da ste dobar čovjek i da želite pomoć drugima.ja sam u sličnoj takoj situaciji premda nisam ružan štoviše čak mi govore da sam lip i zgodan al nemogu imat curu pokušavam a neide ni ja sam neznam u čemu je problem.imam osjećaj koda sam nezainteresiran za nać curu a želim je nać neobjašnivo…ugl svaka čast na tekstu i Bog vas blagoslovio

  6. Damjan says:

    Vrlo dobar i koristan tekst. Mislim da ne treba previše teoretisati što se nekih poremećaja tiče tipa: anksioznost se može tretirati ovom metodom, onom metodom, afirmacijama, KBT terapijom… Počnete misliti da sa vama nešto nije u redu. Samoprihvatanje jeste solucija za sve.

  7. Branka says:

    Otac me tretirao kao ništavno biće samo iz razloga što sam žensko , a ne muško, a kad je dobio sina ceo moj život je morao biti obeležen njegovom sudbinom. Glupa crnogorska realnost. Iako sam se jedva otela sudbini bratovljeve pratilje, stvorila porodicu uz velike muke, gomilu grešaka “ u korist svoje štete“ sam napravila u večnom nedostatku samopouzdanja. Imam 50 godina i tek sad sagledavam da je toliko toga moglo biti lakše, a i da nisam toliko loša , kao što sam večito mislila o sebi…………teška sudbina, nezasluženo, jadna deca sa predominantnim roditeljima.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *